Племенити хумор

Традиција карикатуре у српској уметности сеже до Димитрија Аврамовића. У првој половини 20. века њоме су се бавили скоро сви значајни српски уметници. Захваљујући Бети Вукановић, карикатура је постала редовна дисциплина њених ђака у Уметничкој школи, а штампа ју је прихватила као обавезни део свога садржаја.

"Политика" је са Пјером Крижанићем дала печат политичкој карикатури пре и после Другог светског рата, а Зуко Џумхур и Иво Кушанић обележили су у том листу догађаје из Титовог и посттитовског периода. У последњој деценији 20. века, а нарочито од 2000. године, "Политика" ангажује више сарадника чије карикатуре паралелно објављује. Међу њима посебно место заузима Новица Коцић.

Новица Коцић је своју прву карикатуру објавио још далеке 1966. када му је било свега деветнаест година. До момента кад је постао студент Академије примењених уметности 1970. већ је имао искуство једног Филипона, пошто је за објављену карикатуру добио казну затвора. Четири деценије касније, Новица Коцић је званични карикатуриста листа "Политика".

Једна француска изрека каже да су многи људи обдарени разумом али да је мало њих обдарено здравим разумом. Карикатура представља оно што се у медицини назива lucida intervalla – тренутaк свесности у лудилу, отрежњење. Радови Новице Коцића резултат су здравог разума, али и смисла за апсурд, као и несумњивог уметничког надахнућа. Иза онога што понекад изгледа дечија наивност или народски хумор, стоји бескомпромисна истинољубивост. Као неко магично огледало, карикатуре Новице Коцића одају право стање ствари. Без страхопоштовања за ауторитете и институције као што су влада, Скупштина, Војска, Уједињене нације, масмедији, штампа или телевизија, оне представљају изасланика друштвене савести и протеста. Његова карикатура не штеди никога и није политички коректна. Она приводи разуму домаће актере политичке сцене али је исто тако оштра и према страним учесницима политичког живота.

Међутим, ма како директне и ироничне биле, Коцићеве карикатуре садрже и благородност, саосећање, па и разумевање. Ради се о племенитом хумору који никад не жигоше одређену личност већ појаву. Поједини актери не препознају се по физиономији или телесној конфигурацији већ по бесмисленом чину који их одаје. Изнети на алегоријски и филозофски начин, коментари – карикатуре Новице Коцића достижу универзалност која се преноси и укључује посматрача.

Поједностављена форма и супериорна стилизација дају наоко невин цртеж инфантилне чедности, изузетно средство контрапунктирања мрачним чињеницама на које се циља. Врхунац ироничног погледа на свет Коцић постиже у карикатурама са темом смрти. Нема веће горчине од оне у веселој патњи где све што је страшно постаје смешно. Примењујући средњовековни образац комичне слике смрти, аутор исказује личну премоћ и огорчење на неодговорне виновнике туђих страдања.

Цртеж се током времена мењао и прочишћавао. Сада је то сведен и прецизан ликовни језик, увек у сагласју са основном идејом и намером. Његов корен лежи у експресионизму Георга Гроса и на линији је мајстора послератне карикатуре, Семпеа, Стајнберга, Унгерера или Каване. Као пандан цртачкој језгровитости туша и пера, захваљујући увођењу колор штампе у "Политику" од 2002. године, Коцић обогаћује своје карикатуре акварелским интервенцијама. Иако стварају утисак "бојадисаних" цртежа оне, поред ефектног сликарског наглашавања, доприносе и појачаном утиску необавезности и лакоће што, такође, потенцира апсурдност и комику представа. Тако са новим техничким могућностима и захтевима Коцићев стил добија нови подстицај.