Тијанино наслеђе

Прошла су два месеца од како је потписивањем протокола између породице Огњановић и Института за мајку и дете јавности ускраћено право да зна шта се дешава са новцем који је прошлог пролећа за малу Тијану Огњановић прикупљала цела Србија.

Одлука потписника овог протокола може се тумачити на следећи начин: договор о износу новца који је породица преминуле девојчице планирала да поклони институту, као и за шта ће се он утрошити, треба да остане далеко од очију грађана. Због чега? На то питање надлежни ни на конференцији за штампу сазваној половином марта, када су обавестили представнике медија да неће причати о донацији до реализације пројекта, нису имали одговор. Од тада на свако питање новинара у вези са донацијом одговарају да их протокол обавезује на – ћутање.

Да ли је могуће да грађани Србије немају право да знају шта се дешава са 1,6 милиона евра, колико је преостало од 2,6 милиона евра прикупљених у акцијама организованим широм наше земље у марту и априлу прошле године? Подсећамо, тада је Србија скупљала новац за одлазак тешко оболеле девојчице у Америку где је требало да се обави трансплантација срца. Нажалост, девојчица је није дочекала, умрла је 15. јула прошле године, а део новца, у износу од милион евра, утрошен је за њено тромесечно лечење и операције обављене на клиници у Хјустону.

После оставинске расправе, почетком децембра 2013, новац у износу од 1,6 милиона евра припао је Тијаниним родитељима, а тада је за наш лист отац девојчице Небојша Огњановић изјавио да га породица неће задржати, већ да ће га наменити у хуманитарне сврхе. И то део за обнову одељења кардиологије поменутог института, део за усавршавање лекара да брину о деци којој је пресађено срце и део за лечење малишана којима у српским болницама не може да се помогне. Али, већ пола године цела Србија чека да се то и деси – да новац који су давали грађани наше земље, а који по закону припада Огњановићима, буде уложен за помоћ некој другој тешко оболелој деци.

Уместо да коначно добију одговор на питање где ће и када новац бити уложен, грађани су склапањем „завета ћутања” даваоца и једног од могућих прималаца донације још пре два месеца искључени из целе приче.

Да ли је ово био прави пут да се зауставе приче о могућим злоупотребама новца прикупљеног у хуманитарним акцијама, како су незванично наводили у Институту за мајку и дете пре потписивања протокола? Сигурно да није. Сумње да ли ће паре намењене за лечење болесног детета заиста и стићи до друге болесне деце оваквом одлуком о ћутању само су појачане. А тешко оболелих малишана којима се не може помоћи у Србији има много и што дуже чекају на одлазак на лечење шанса за њихово оздрављење је мања.