Европска кућа

Више или мање уније је дилема са којом се суочавају гласачи уочи европских избора 25. маја.

Економска криза и слабљење политичке власти унутар Европске уније, коју представљају осредњи лидери без елана и визије, продубила је неповерење у европске институције.

О томе сведочи и истраживање које показује да чак 49 одсто Француза Европска унија асоцира на „нешто негативно”, док за већину представља економску и политичку стегу.

Европска унија личи на вишеспратницу чији се становници деле на староседеоце и дошљаке, на оне који имају новца и сиромахе на које се гледа испод ока. Политика штедње коју води кућни савет у Бриселу иде у корист само малом броју станара, док већини урушава животни стандард и социјална права.

Иако је све више оних који гунђају да то више не може тако и прете да ће се одселити, већина ипак не жели да напусти зграду.

У Француској је, на пример, 60 одсто против изласка из ЕУ и готово исто толико против одустајања од евра у корист националне валуте.

За останак у европској кући су и Грци, који подносе највећи терет кризе и скептични Британци, који су проценили да ће више изгубити ако је напусте него што ће добити.

Остаје питање какву кућу желе Европљани. Староседеоци мисле да су нови станари узрок њихових недаћа и да треба преиспитати политику уласка нових чланица. (Само седам одсто Француза је за даље ширење док 64 одсто жели затварање у ужи круг који чини шест земаља оснивача или земље еврозоне. Није много другачије ни у другим кључним европским државама.)

На економском плану налазе се пред избором да наставе либералну политику коју воде њихови већински десничарски оријентисани представници у Бриселу или да направе заокрет и изаберу оне који уместо опсесије смањењем државног дефицита обраћају пажњу на све веће социјалне проблеме. Ово потоње је већ обећао Франсоа Оланд, али није успео ни да поправи социјалне прилике, ни да преокрене економске трендове, ни да врати поверење у леве идеје.

Слабо шта, међутим, указује да ће талас незадовољства против европских лидера који су пронашли стотине милијарди евра да би спасли банке а тек неколико у борби против незапослености, променити досадашњи економски правац ЕУ.

Не постоје снажне политичке снаге које би повеле ту борбу.

Упркос што већина Европљана и даље жели унију, њихов рефлекс је затварање.

То није добра вест за будуће станаре, попут Србије. Можда ће, ни криви ни дужни, морати да чекају нека боља времена.