Гладијатор који пише књиге

Од пет хиљада такмичара који су се пријавили за књижевно такмичење „Masterpiece” у организацији канала РАИ 3, победу је однео 36-годишњи Никола Савић, Београђанин који две деценије живи у Венецији. Као награду је, средином априла, кућа „Bompiani” штампала његов роман првенац „Бољи живот” у 100. 000 примерака.

Савић, који је дипломирао комуникологију, до сада је дао 60 интервјуа, одржао 20 промоција широм Италије, а млади у Риму, Торину, Милану, траже да сликају „селфи” са њим. Сутра у подне он гостује на Катедри за италијанистику Филолошког факултета у Београду, а његова књига ускоро ће се појавити на српском у издању куће „Вукотић медија”.

–У Италији постоји једна књига на тему како сигурно нећете издати књигу, а један од начина је да свој рукопис пошаљете издавачима. Ипак, ја сам послао роман свим издавачким кућама, а када сам чуо за овај талент-шоу, ушао сам у ужи круг од 500 људи, 70 је позвано за емисију, остало нас је шесторо до финала – прича Никола Савић и наглашава да су поједини аутори овог програма радили за ријалити шоу „Велики брат”.

Такмичари су били факултетски образовани, међу њима је било лекара, пензионера, а услов је да су сви дебитанти у књижевности. Сваке недеље имали су пола сата да пред камерама напишу монолог за филм, саставе дневни хороскоп, политички говор, приповетку, или причу о некој познатој личности. Текст који су писали излазио је директно на великом екрану.

– До финала сам прошао као крстарица, никада нисам био кандидован за испадање, иако је ово био зачарани круг. Издавач је имао наше рукописе и не би дозволио да неко ко има добар роман испадне. У жирију су били писци Ђанкарло де Каталдо, Андреа де Карло, Елизабета Згарби, и Таје Селаси из Гане. Она је одрасла у Лондону, пише на енглеском, и Салман Ружди, мој омиљени писац, спомиње њу као своју омиљену књижевницу – каже Никола Савић.

У центру његовог награђеног романа је Деки који се, у годинама које претходе распаду Југославије, сели из новобеоградског блока 62 у Италију. Читалац прати епизоде из његовог живота: однос са родитељима, откривање сексуалности, жељу да га прихвате момци из краја. При повратку у домовину, налази ожиљке заједнице, промењене у току ембарга, немаштине и грађанског рата.

– У Србији има више наде. Људи могу да се преселе у Београд и оформе породицу. У Италији је велика економска, али и емотивна, интелектуална криза. Људи су забринути, а једини који се одлучују да имају децу у Италији јесу емигранти. Позоришта су у проблему и нико не штити људе који се баве културом. Када миланска Скала, која припада луксузу, штрајкује, онда замислите шта се дешава у другим секторима. Културна сцена Београда је бесконачна у односу сцену Милана и Торина, што је плус за нас. И као што су Грци имали ритуал да дефинишу космос као простор у коме вреди живети као људско биће, ми то сами себи морамо да гарантујемо – сматра Никола Савић.

Он додаје да је ово најлошија од последњих 15 година у Италији када је реч о продаји књига.

– Писци су сиромашни, а ја сам далеко од тога. Имао сам фирму која се бавила увозом и извозом, сада живим само од писања. На италијански сам превео књигу Марка Видојковића „Плес ситних демона”, и научио сам да пишем преводећи ову књигу. Хвала ти, Марко! Писац мора читаоцу да остави могућност да сарађује са њим, јер данашњи читалац није исти као онај пре 100 година. Он мисли другим ритмом, има отвореније асоцијативније путеве. Језик треба да буде савремен, чему ме је научио Буковски. Описати катедралу није тешко, али написати дијалог јесте, и ја то желим да радим. Да моја омиљена књига „Идиот” до данас није написана, сада не би имала исту снагу. Снага класика је у томе што су били актуелни за тадашње људе, а њихова универзална вредност је управо у разлици коју ми као данас видимо – каже  Савић.

Када говори о доживљају свог идентитета, наш саговорник помиње да му је надимак на факултету био „Србин”, а овде га зову „жабар”, али наглашава да Србин у њему чучи, и искочиће кад-тад.

– Завршио сам факултет у року, и ништа након тога није се десило. Веровао сам да ће страхови од будућности да се реше ако скупим велику суму новца, али ако правиш новац само зато што се плашиш да га нећеш имати, онда ти треба бесконачно много новца. Највећи моменат у мом животу био је кад сам одлучио да ме не интересује колико имам или немам пара. Човек треба да пронађе шта жели да ради, и новац је онда само последица. Требало ми је пет година несанице да дођем до тога. Ако живиш живот који није твој, ништа не вреди.

Његова борбеност очигледна је и у гладијаторским окупљањима у којима учествује као првак Италије, у це категорији, у тајландском боксу. „Борим се као гладијатор у једном друштву. Реч је о тзв. екперименталној археологији, користимо реплике оружја из бронзаног доба и организујемо ритуалне борбе широм земље”.

Мирјана Сретеновић