Доба воде

Велики је човек. Може и оно у шта ни сам не верује. Испуњава немогуће. Отргао се од земљине теже, одлетео и ходио Месецом, зборио тамо с Мујом, ковали тамо коње. Послао свога техничког поклисара на Марс, да истражи, док и човек не дође.

Али кап једна, само кап воде...сићушан свет капи водене, често бива јачи и судбином пресуђује, судбоноснији од слободне орбе теракве: земаљскога круга што га дневно описује усуд човечји...Вода, на длану и у васиони, на тлу и на небесима... У капи воде, дневне забелешке:

Реч за четрнаести мај, среда: Од јутра киши, навалило, навелико. Осећај новембра, сео бих уз пећ, ватру заложио, грејао се и слушао како дрво гори. Најавили, синоћ, црвеном – претећом бојом, на карти Европе: очекујте велике непогоде кишне. И траже за све будност (помислим на оне узбуне од 1999. такође маја месеца). Киши одасвуд, реке надолазе, оранице постају језера, људи – рибе.

*Упадица: Пољопривреда је фабрика под отвореним небом, упозорава министарка од земље и вода. Дакле, директор такве фабрике може бити само ћуд природе и – отворених небеса. У Коцељеву не може се ни унићи, нити изићи, веле с ТВ. Људи беже у школе, као некада, док су деца били: али сада покушавају да утекну од водурине, да спас глави нађу...нема места нагдањем учењу.

Србија под водом, и трулим воћем у заметку. „Шљиве опадају”...Недопевано: „цуре ми се допадају”. Воде надолазе, а нема барке Нојеве, нити Мојсија да преведе народ. Велики је човек, победио је силу теже планете Земље, рекосмо, крочио и ходио Месецом, послао своје изасланике-техничаре на Марс...Али једна кап воде, потом и кишне капи, вода што бујицама буја и речним коритом рује, прелива, језера и помор чини...

Петнаестог маја: Водено доба надолази, односи све неводено, запоседа територије, путеве прекопава, руши куће, односи мостове, салама брда и долине. Људе потапа. Киша не посустаје, видици замагљени, у дому седимо, кроз пенџер гледимо. Мостови отпловили, школе затарабили, вода запосела копно. И људе. Дошло доба воде.

Шеснаестог маја: Дошле воде – до краја. Питам: „Је ли вода до краја?” Јесте, цара до дувара. А дувар овлажио, отежао, водом натопљен – пада и све пред собом руши... Испрва је било невероватних 113 литарана један метар квадратни. После – много више, преко стотину ипедесет, па још више, нарастају воде.

Присилни карантин на четвртоме кату: с прозора – нестали видици. Најбоље мачки кућној, Матилди: сваку невољу преспава. Ни бригеша. У стану, под четвртим спратом, на четири места вода надире: у две собе, у кухињи, на тераси. Истекла на књиге, фотографије, завукла се испод патоса, паркет испливао.

Седамнаестог маја: Киши, већ пети дан. Вода обузима и земљу и небо. Пак и људе. Као на сплавовима, ћутимо у нашим становима. Око нас мора и океани. У небеса дижемо поглед, потом главу спуштамо к несталоме тлу.

Кише долазе (од Бромфилда, говораше један гост у бирцузу „Бриони”), заправо: кише су дошле и потопиле нас. Стигле као „највећа катастрофа која је Србију икада задесила”. Закључи извештај с политичкога копна.

Људе сада спасавају, куће оставили, на стоку и живуљке заборавили, вода нахрупила, затекла нас: Помпеји српски, водена лавина затрпава, плави, потапа. Људе затечене у постељи, стоку у штали, досеже до грла. Зауставља чељад у бекству, прелива преко живота и муљем облаже живе. За нека друга времена, мање водена, кад ће водена археологија открити живот негдањи, сачуван у кретњи и вапају за спасењем. Као у Помпејима што су затекли окамењене, пепелом прекрите људе, у сну и неверици пренуте ватром и пепелом, наћи ће потоњи археолози времена и страдања, у воденом саркофагу, тела очувана под воденим ковчегом, као под стаклом, укочена и блатом балзамована, као кад вајар глином прави калуп за своју скулптуру. Људи-скулптуре тада ће кренути, поћи, оживеће: видећемо воденог човека како ступа и одмиче, намерног да освоји силу теже, да од Земље одскочи, да Мују позове на Месец, а матер Мујина ће обојици: „Сине Мујо, не кују се коњи по мјесецу, већ по дану и сунцу јаркоме”…

Ако дан осване и јарким сунцем засија.

Проф. водоноша