Шта ће рећи Џејн Кемпион?

Кан – Фестивал се полако приводи крају и сада је главна тема какву ли ће одлуку ускоро донети жири којим председава новозеландска редитељка Џејн Кемпион. Буде ли којим случајем услишила жеље француских филмских критичара, онда ће на победничком престолу поново бити виђена белгијска браћа Дарден, чији су филм „Два дана, једна ноћ” Французи обележили са рекордних осам „палмица”. Уколико се Кемпионова буде руководила гласовима англосаксонских критичара, онда нема друге до победе Мајка Лија са филмом „Господин Тарнер”, а када би се питао ваш критичар онда би са „Златном палмом” у рукама за филм „Тимбукту” ове године освануо Абдерахман Сисако. Ето, тако тренутно ствари стоје.

После узбудљивог канског почетка, уследио је нешто мирнији наставак са обиљем и више него солидних филмова. Право мало освежење приредио је италијански филм „Чудо” Алис Рорвачер, једноставан и непретенциозан, са пуно духа и енергије. Породица пчелара из Тоскане пријављује се на такмичење за најбољег малог пољопривредника, приставши тако да учествује у ријалити телевизијском програму „Земља чуда” који води локална старлета (Моника Белучи) и у којем такмичари своје производе представљају обучени у старе Етрурце. Фина, духовита прича у којој су породица и природа у првом плану...

На сасвим други начин повољан утисак оставио је „Ловац на лисице” америчког редитеља („Капоте”) и канског дебитанта Бенета Милера. Ово је због много чега филм који је као створен за овогодишњу трку за Оскара. Кроз истиниту причу о освајачу олимпијске златне медаље у рвању Марку Шулцу (игра га Ченинг Тејтум), Милер амерички сан претвара у ноћну мору. Златним рвачем господари његов спортски спонзор, чувени мултимилијардер и спортски фанатик Џон ду Понт, иза чијег се лика и дела крије тешки психопата и манипулатор због чега је и убијен.

Ни америчка прича „ Мапе до звезда” канадског редитеља Дејвида Кроненберга, иако није реч о његовом најбољем филму, не оставља равнодушним. Кроненберг је овим филмом ударио снажан шамар Холивуду и његовом стар-систему који глумце, али и читаву филмску индустрију доводи до потпуног моралног суноврата. У филму је изврсна Џулијен Мур.

Од виђенијих и бомбастичнијих филмова у главном такмичарском програму био је и класични вестерн „Кућни човек” у режији Томија Ли Џонса у којем он игра остарелог каубоја ангажованог од стране Хилари Свонк, у акцији транспорта три умно поремећене жене из Небраске у Ајову, где их на крају пута чека свештеникова жена која лечи душе, чији лик тумачи Мерил Стрип...

Бомбастичан је и нови филм француског оскаровца Мишела Азанависијуса („Артиста”), назван „Потрага”. Реч је о својеврсном римејку истоименог филма Фреда Цинемана из 1948. године са Монтгомери Клифтом, само што је француски редитељ причу сместио у 1999. у Чеченију и у окриље Другог чеченског рата (време Јељцина). Филм је амбициозно реализован уз помоћ руских и чеченских глумаца, Анет Бенинг (службеница УН) и Беренис Бежо (службеница ЕУ). Сложен је и емотивно тежак, нажалост не и савршен јер Азанависијус повремено губи тло градећи двоструко кружну наративну конструкцију. Малени Абдула-Калим, који глуми чеченског дечачића који трага за изгубљеним братом и сестром, незабораван је. Филм је антиратни, а не антируски како су му то многи унапред приписали...

Виђен је и три-Д филм „Збогом језику” легендарног Жан-Лик Годара, који је типични годаровски филозофско-есејистичко-експериментални трактат о фундаменту уметности и људске бруталности. О каквом је језику реч, питање је отворено. Да ли је то језик људи, тела, душе, свести, природе, животиња, љубави? Одговор, нажалост, није добијен, а Годар поново није имао храбрости да дође у Кан како би поразговарао о свом филму...

Од суочавања са гледаоцима и критичарима ни овог пута није побегао британски редитељ Кен Лоуч, чији је филм епохе у Ирској „Џимијева дворана” загрејао јутрос дланове публике. Реч је о филигрански тачно и визуелно издашно режираној драми о истинитој личности – политичком активисти Џимију Гралтону, прогнаном у САД 1930. године, јер је проглашаван комунистом зато што је у свом селу изградио плесну дворану, претворивши је полако у прави, драгоцени дом културе...

А браћа Дарден? Због чега њихов филм „Два дана, једна ноћ” француски критичари толико воле? Зато што је на минималистички и сасвим непретенциозан начин раскринкао све механизме суровости такозваног либералног капитализма и менаџментских „тиранина”, што отпуштају запослене и без пардона и без морала. А све је то речено кроз кратку причу о Сандри (Марион Котијар), која има само викенд да убеди колеге да се одрекну бонуса како би она сачувала посао. На крају је ипак сачувала само људско достојанство. Дарденови су за овакав филм били награђени громким аплаузом...