Немар ће нас подавити

Овогодишњу катастрофу Србија није могла да спречи. Али, да је држава урадила свој посао када је требало, њена разорност, поготову на бујичним водотоковима, била би далеко мања, тврди у разговору за „Политику” др Ратко Ристић, редовни професор, продекан за научно-истраживачки рад Шумарског факултета Универзитета у Београду.

По њему од почетка овог века Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде не чини оно што мора, а што су и те како знали свако у своје време Марија Терезија и Јосип Броз Тито када су правили канале по Војводини и Србији, које ми данас не умемо или нећемо да одржавамо.

Дирекцијa за воде којa управља јавним водопривредним предузећима – „Србија воде”, „Војводина воде” и „Београд воде”, занемарила је, поред осталог, и заштиту од ерозија и бујица. За то редовно није било пара, а приватизација је временом гасила општинска предузећа која су штитила земљу од ерозије. После шест деценија стварања – угашен и цео систем заштите од бујичних поплава, а ми и наша имовина препуштени хиру природе, каже Ристић.

Ова катастрофа би, коначно, требало да нас дозове памети, упозорава Ристић. Ако наставимо по старом, природа неће имати милости. Немар, похлепу и неодговорност, плаћаћемо све скупље.

Бујичне поплаве су најчешћа природна катастрофа у нашој земљи и ми им последњих година плаћамо све већи данак. Само на простору јужно од Саве и Дунава има око 10.000 мањих водених токова, који се после јаких киша претварају у бујице опасне по имовину и живот људи, каже наш саговорник.

– Последњих дана десило нам се истовремено неколико најгорих појава – објашњава Ристић. – Почело је бујичним поплавама у планинским деловима Србије. Оне су оптеретиле корита већих река, највише Колубаре и Саве, која је већ била набујала у БиХ и Хрватској. У последњих неколико година изостали су радови на одржавању већ изграђених система који штите од ерозије и бујица. Чак и регулисане деонице речних корита често су обрасле вегетацијом, која је додатно смањила проток. Сада је нагомилано ђубре у рекама у великој мери било узрочник поплава у западној и југозападној Србији. У неким плавним зонама општине су дозволиле да се и на тим местима граде куће, што је врхунац немара и неодговорности. 

О регулацији мањих река требало је да брину регионална водопривредна предузећа, чији власнички статус од 2001. године никако да се реши. Она у свом називу најчешће имају реч ерозија. Нека су неуспешно приватизована, друга су пропала, а нека се још боре за опстанак. Неприватизована су још друштвена, али запуштена, а власнике приватизованих заштита од ерозије не занима. Она се баве уноснијим пословима – станоградњом, увођењем гаса, изградњом путева….

– Статус свих регионалних водопривредних предузећа коначно мора да се реши – упозорава наш саговорник. – Најбоље је да буду у државном власништву и да се финансирају, организују и раде по француском и аустријском моделу. Да је тако најбоље, потврђује искуство Мађарске и Чешке. У тим земљама ова предузећа су била приватизована, али их је држава после катастрофалних поплава у сливу Дунава откупила од приватника и поново њима управља.

Ристић указује и на лош Закон о водама, који је бригу о водотоковима другог реда, који су по правилу бујични, препустио локалним самоуправама. Општине и градови, каже, немају материјалне и људске ресурсе да обављају ту функцију, осим неколико изузетака.

Шта треба чинити да нам се овогодишња катастрофа не понови, или бар да се штета сведе на што мању меру?

– У саставу Дирекције за воде што пре треба основати организациону јединицу са стручњацима који ће се бавити заштитом од ерозије и уређењем бујица – предлаже Ристић. – Држава мора оштро да кажњава оне који крше комунална и урбанистичка правила у зони приобаља. Трошкови неопходних радова у водопривреди могли би да се покривају приходом од такси за вађење шљунка и песка из речних корита, а ова делатност је сада у највећој мери илегална. Неконтролисано одношење песка и шљунка из река и са обала деформише њихова корита, мења режим протицања воде и угрожава мостове и приобаље. Мало је и водопривредних инспектора. Ретки пишу пријаве. Судски процеси су дуги, а казне ниске.

Ристић сматра да треба искористити жељу младих да се баве заштитом животне средине. Зато предлаже да држава финансира организације као што је Покрет горана.

Нашем саговорнику најтеже пада што Шумарски факултет школује инжењере за заштиту од ерозије и уређење бујица по програму усаглашеним са водећим светским универзитетима, а они тешко долазе до посла. „Кад би свака општина у Србији имала бар по једног многе ствари би биле другачије. Многи од њих у потрази за послом одлазе у свет. Раде за државна или имају своја предузећа, а неки су веома цењени универзитетски професори”, каже на крају др Ристић.