Nemar će nas podaviti

Ovogodišnju katastrofu Srbija nije mogla da spreči. Ali, da je država uradila svoj posao kada je trebalo, njena razornost, pogotovu na bujičnim vodotokovima, bila bi daleko manja, tvrdi u razgovoru za „Politiku” dr Ratko Ristić, redovni profesor, prodekan za naučno-istraživački rad Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Po njemu od početka ovog veka Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede ne čini ono što mora, a što su i te kako znali svako u svoje vreme Marija Terezija i Josip Broz Tito kada su pravili kanale po Vojvodini i Srbiji, koje mi danas ne umemo ili nećemo da održavamo.

Direkcija za vode koja upravlja javnim vodoprivrednim preduzećima – „Srbija vode”, „Vojvodina vode” i „Beograd vode”, zanemarila je, pored ostalog, i zaštitu od erozija i bujica. Za to redovno nije bilo para, a privatizacija je vremenom gasila opštinska preduzeća koja su štitila zemlju od erozije. Posle šest decenija stvaranja – ugašen i ceo sistem zaštite od bujičnih poplava, a mi i naša imovina prepušteni hiru prirode, kaže Ristić.

Ova katastrofa bi, konačno, trebalo da nas dozove pameti, upozorava Ristić. Ako nastavimo po starom, priroda neće imati milosti. Nemar, pohlepu i neodgovornost, plaćaćemo sve skuplje.

Bujične poplave su najčešća prirodna katastrofa u našoj zemlji i mi im poslednjih godina plaćamo sve veći danak. Samo na prostoru južno od Save i Dunava ima oko 10.000 manjih vodenih tokova, koji se posle jakih kiša pretvaraju u bujice opasne po imovinu i život ljudi, kaže naš sagovornik.

– Poslednjih dana desilo nam se istovremeno nekoliko najgorih pojava – objašnjava Ristić. – Počelo je bujičnim poplavama u planinskim delovima Srbije. One su opteretile korita većih reka, najviše Kolubare i Save, koja je već bila nabujala u BiH i Hrvatskoj. U poslednjih nekoliko godina izostali su radovi na održavanju već izgrađenih sistema koji štite od erozije i bujica. Čak i regulisane deonice rečnih korita često su obrasle vegetacijom, koja je dodatno smanjila protok. Sada je nagomilano đubre u rekama u velikoj meri bilo uzročnik poplava u zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji. U nekim plavnim zonama opštine su dozvolile da se i na tim mestima grade kuće, što je vrhunac nemara i neodgovornosti. 

O regulaciji manjih reka trebalo je da brinu regionalna vodoprivredna preduzeća, čiji vlasnički status od 2001. godine nikako da se reši. Ona u svom nazivu najčešće imaju reč erozija. Neka su neuspešno privatizovana, druga su propala, a neka se još bore za opstanak. Neprivatizovana su još društvena, ali zapuštena, a vlasnike privatizovanih zaštita od erozije ne zanima. Ona se bave unosnijim poslovima – stanogradnjom, uvođenjem gasa, izgradnjom puteva….

– Status svih regionalnih vodoprivrednih preduzeća konačno mora da se reši – upozorava naš sagovornik. – Najbolje je da budu u državnom vlasništvu i da se finansiraju, organizuju i rade po francuskom i austrijskom modelu. Da je tako najbolje, potvrđuje iskustvo Mađarske i Češke. U tim zemljama ova preduzeća su bila privatizovana, ali ih je država posle katastrofalnih poplava u slivu Dunava otkupila od privatnika i ponovo njima upravlja.

Ristić ukazuje i na loš Zakon o vodama, koji je brigu o vodotokovima drugog reda, koji su po pravilu bujični, prepustio lokalnim samoupravama. Opštine i gradovi, kaže, nemaju materijalne i ljudske resurse da obavljaju tu funkciju, osim nekoliko izuzetaka.

Šta treba činiti da nam se ovogodišnja katastrofa ne ponovi, ili bar da se šteta svede na što manju meru?

– U sastavu Direkcije za vode što pre treba osnovati organizacionu jedinicu sa stručnjacima koji će se baviti zaštitom od erozije i uređenjem bujica – predlaže Ristić. – Država mora oštro da kažnjava one koji krše komunalna i urbanistička pravila u zoni priobalja. Troškovi neophodnih radova u vodoprivredi mogli bi da se pokrivaju prihodom od taksi za vađenje šljunka i peska iz rečnih korita, a ova delatnost je sada u najvećoj meri ilegalna. Nekontrolisano odnošenje peska i šljunka iz reka i sa obala deformiše njihova korita, menja režim proticanja vode i ugrožava mostove i priobalje. Malo je i vodoprivrednih inspektora. Retki pišu prijave. Sudski procesi su dugi, a kazne niske.

Ristić smatra da treba iskoristiti želju mladih da se bave zaštitom životne sredine. Zato predlaže da država finansira organizacije kao što je Pokret gorana.

Našem sagovorniku najteže pada što Šumarski fakultet školuje inženjere za zaštitu od erozije i uređenje bujica po programu usaglašenim sa vodećim svetskim univerzitetima, a oni teško dolaze do posla. „Kad bi svaka opština u Srbiji imala bar po jednog mnoge stvari bi bile drugačije. Mnogi od njih u potrazi za poslom odlaze u svet. Rade za državna ili imaju svoja preduzeća, a neki su veoma cenjeni univerzitetski profesori”, kaže na kraju dr Ristić.