Опојни мирис златног цвета

Кан- На„Политикино” питање има ли јасног објашњења зашто се његов филм „Долазак кући” (први кинески „4” Имакс филм), породична драма из последњих дана Културне револуције, приказивао ван конкуренције, а не у такмичарском делу програма, кинески редитељски маг Жанг Јимоу одговорио је да не зна, и да му је једино жао што глумици каква је Гонг Ли није омогућено такмичењење. Што се највеће кинеске филмске звезде тиче, она изјављује да сваки пут када дође у Кан (ово јој је већ дванаести пут, прим.аут) обнови енергију када се суочи са тим колико на овом фестивалу има поштовања за уметнике.

На канском фестивалу тандем Жанг Јимоу(64) и Гонг Ли (48), чија је сарадња отпочела још пре 25 година, први пут је заједно био 1988. са филмом „Црвена трска”, па са филмовима „Ју Ду” и „Подигни црвене светиљке” и са „Клетва златног цвета” (2006). После дугог низа година филм „Долазак кући” поново их је спојио и довео у Кан...

Ви и Жанг Јимоу поново заједно, како је било ово искуство рада?

Још од нашег првог заједничког филма „Црвена трска” установили смо принцип сарадње, а то је – нема средине, средњег решења, све сцене треба да урадимо савршено и понављаћемо их док тако не буде. Ми једно друго познајемо изузетно добро, ја тачно знам шта су његове редитељске потребе, а он зна шта ја могу да пружим. То је однос пун поверења и међусобног разумевања.

Како памтите тај први боравак у Кану са „Црвеном трском”?

То је био и мој и Жангов први филм. Била је 1988, Кина се тек била отворила свету и ни он ни ја нисмо разумели баш најјасније шта су то филмски фестивали, какав им је значај и шта ми треба да радимо. Филм „Црвена трска” је већ био награђен у Берлину „Златним медведом“, али ми тамо нисмо били присутни. Долазак на кански фестивал за мене је био и први одлазак далеко од куће, у иностранство, тражили су нам да се обучемо свечано за црвени тепих, а ја сам обукла свој кипао (традиционална кинеска хаљина, прим. аут.) и била потпуно збуњена указаним поштовањем и овацијама у театру „Лимијер”. У Кини су са толико поштовања једино били дочекивани научници, професори и политичари, а ја сам тада у Кану први пут схватила да и глума може другима да нахрани духовност. Мислим да сам после тог првог сусрета са Каном одлучила да ћу посветити свој живот глуми и да ћу се јако трудити да постанем добра глумица.

Врло брзо сте постали и велика интернационална филмска звезда, чија лепота краси насловне странице?

Да, али сам ја пре свега глумица која се годинама труди да буде што боља и самосвеснија. Захваљујући улогама у филмовима „Ју Ду” и „Подигни црвене светиљке” Жанга Јимоуа и касније „Збогом моја конкубино” Чена Кајгеа, ја сам постала веома популарна и ван Кине. Али, никада нисам заборавила шта је мој примарни задатак, а то је да као глумица пружим свој максимум: да останем са обе ноге на земљи и да се увек трудим да се не понављам, већ да сваки лик урадим другачије. Тако је већ 25 година.

Из тог разлога сте пристали да у филму „Долазак кући” играте доста старију жену него што јесте?

Да, уопште са тим нисам имала проблема. Ја сам глумица и мој је задатак био да будем што уверљивија у улози Фернг Ванју, жене која због амнезије не препознаје мужа када се вратио из радног логора, у којем је био политички затвореник, већ га и даље чека. То је сложена улога, та жена је од туге и бриге прерано остарела, али се живот у њу постепено враћа захваљујући његовом труду да јој подстакне заједничка сећања.

Колико Вам је Жанг Јимоу давао слободу у креирању овог лика?

Он ми увек даје слободу, пуно разговарамо о детаљима и он је увек спреман да послуша добру идеју. Рецимо, идеја да се њена сећања полако враћају када чује музику клавира, била је моја и Жанг ју је прихватио. Он ми је још на почетку рекао: „Ти већ носиш овај лик у себи и не треба ти нико да те кроз њега води”.

Већина Јимоуових филмских прича, па и ова најновија „Долазак кући“, испричане су из перспективе жене?

Од свог првог филма Жанг Јимоу је користио метод да кроз перспективу жена изложи причу о епохи, и зато многи његове филмове сматрају „женски оријентисаним”.  Међутим, кроз такву перспективу Жанг увек исприча много

и о времену и простору и људима, њиховим емоцијама и стању духа. Он је велики редитељ чији филмови нису бесмислени „фаст фуд”, снимљен само да би зарадио милионе у многољудној земљи.

И овај Јимоуов филм тиче се период Културне револуције, а каква су Ваша сећања на то време?

Срећом, била сам веома мала, имала сам нешто више од две године, па нисам лично прошла кроз тешка искуства. Имам, наравно сећања. Отац и мајка су били професори и одједном су престали да одлазе на посао, а један период су радили као обични радници у фабрици. Мој најстарији брат и сестра, имали су тада 16 и 17 година и били су послати на рад и учење на сеоску фарму, а два моја средња брата су остала код куће, али више нису ишли у школу. Када сам ја стасала за школовање, већ су били отворене и школе и универзитети, тако да сам ја прошла регуларно школовање. Нико не воли да се сећа тог периода, родитељи веома ретко причају о томе својој деци, тако да нове генерације о томе мало знају. Овај филм ће помоћи родитељима да се отворе и испричају својим потомцима своја сећања и искуства из тог времена.

Како сте задовољни радом у Холивуду, филмовима „Мемоари једне гејше” и учешћем у „Пороцима Мајамија”, као и наставку „Ханибала”?

Захвална сам и поласкана. Веома волим лик који сам играла у „Мемоарима једне гејше“. Што се тиче самог рада у Холивуду, за мене је то исто као у Кини. Мој процес рада је исти.

А суочавање са америчком, методском глумом?

Сваки глумац има свој начин рада и савладавања свог лика. Ја увек имам нека своја правила и неке своје захтеве и они су свугде исти. И у Кини и у Холивуду.

Какви су ваши захтеви?

Увек тражим да имам тренутке шетњи у природи и тишини, јер се тако најбоље концентришем. Други захтев је да нема пуно људи на сету док снимам, да нема около пуно очију које зуре у мене.

Смета вам када вас гледају, па и у позоришту је пуно очију које вас гледају?

У позоришту је другачије, јер вас пуно очију посматра ипак са одређене дистанце. На филму је другачије. Често се дешава да током снимања сцене одједном уочим очи које зуре у мене и то у неким кључним глумачким тренуцима и онда потпуно губим концентрацију. То је једини разлог овог мог захтева. Из тог разлога никада не гледам ни у контролни монитор.

Гледаћемо вас поново у каквом америчком филму?

Све зависи какав ми сценарио буду нудили. У америчким сценаријима су азијски ликови углавном стереотипни и нисам до сада пронашла нешто што бих са лакоћом прихватила. Али, надам се да ће се указати и нешто занимљиво.

-----------------------------------------------------------

Аплаузи за „Левијатана“, „Маму“, Софију Лорен и Тарантина

Из филма „Левијатан“ Андреја Звјагињцева

Кан- Последњи филмови приказани у главном такмичарском програму који је изнимно скраћен за један дан због данашњих избора за европски парламент, били су руски „Левијатан” Андреја Звјагињцева, канадски „Мама” Гзавијеа Долана и француски „ Силс Марија” Оливијеа Асајаса и после њихових премијера делимично се пореметило стање на фестивалским кладионицама.

 Шансе су дате Звјагињцевљевом „Левијатану” (инспирисан истинитим догађајем у САД), раскошно снимљеној драми о судбини становника крајњег севера Русије, на обалама Баренцовог мора, који се суочавају са супермоћи локалног олигарха и Долановој „Мами” као дирљивој причи о самохраној мајци и њеном схизофреном сину... За улогу у Асајасовом филму, као потенцијални лауреат, кандидовала се и Жилијет Бинош...

 У фестивалској завршници публика је могла да поздрави велику диву Софију Лорен, којој је у Кану приређена почаст и организована мајсторска радионица, током које је детаљно говорила и о својим улогама и о редитељима са којима је радила. Како би завршетак главног програма био што бомбастичнији, у Кану су се појавили и Квентин Тарантино и Ума Турман. Лично су присуствовали обележавању 20. годишњице од настанка филма „Петпарачке приче”, који је синоћ био приказан у биоскопу под отвореним небом, на канској плажи где су се свих ових дана приказивали филмски класици.

 Први добитници фестивалских награда већ су познати. Победник програма „Известан поглед” је мађарски филм „Бели бог” Корнела Мундруца, награду међународног жирија критичара освојио је „Зимски сан” Нурија Билгеа Чејлана, док је Екуменски жири једногласно наградио филм „Тимбукту” Абдерахмана Сисака. За филм затварања  одабран је „За шаку долара” Серђа Леонеа (рестаурирана 35-милиметарска копија)...