У лавиринту митровичког Алкатраза

Косовска Митровица – Висока и уска улазна капија нимало не наговештава да су то само једна од стотину врата, колико их има у косовскомитровичком затвору, једном од најбоље чуваних и најбезбеднијих у Европи. Саграђен је давне 1967. године, а данас је под управом Корективне службе Косова и косовског министарства правде. На улазу, у стражарници је троје полицајца, од којих су две жене. Детаљно контролишу и нас и све што имамо у торби. Пролазимо скенер, детектор, не може се унети ни сат, ни каиш, све то одлажемо у пластичну корпу, али рекоше – може фотоапарат. Зачуђено питамо како може, кад је изричито речено да нема фотографисања ни споља ни унутра.

Телефон унесосмо.

Обимна је процедура била потребна да би се добила дозвола за улаз у овај Алкатраз, на периферији скучене Митровице, а трајало је дуже од два месеца док су косовске власти, а потом и Еулекс, уважили све папире и оценили вашег новинара подобним, али уз изричиту наредбу да нема разговора с притвореницима ни фотографисања.

Долази Алберт, асистент директора Милана Радојевића, који је 2005. године, са 22 године, био најмлађи директор било којег затвора у Европи. Поново на десетине врата.

– Овде су сви исти и свако заслужује другу шансу, само треба да се поштују правила – говори директор Радојевић, којем, рекло би се, најмање личи да буде први човек казамата о којем су још поодавно испредане легенде и њиме се плашила митровичка деца, а за који се ни данас не зна ко га је пројектовао. Прича се да је архитекта била нека Италијанка која је, видевши шта се саградила, извршила самоубиство. Легенда или истина, тек, и Митровчанима и осталима остаје да нагађају.

– У нашој притворској јединици имамо Срба, Муслимана, Рома, а од 2008. године и радници и притвореници, односно осуђеници, су српске националности. Пре девет година управа је потпуно предата локалном особљу, а по завршетку рата 1999. године овде је дошао Кфор, затвор је био под њиховом управом, овде се и судило и затварало. Нису била лака времена, а само три године после рата у затвору је радило шесторо Срба и 50 Унмикових стражара. Затвор је, на предлог Оебса, реновиран деведесетих година прошлог века, тако да сада све собе имају тоалете, а већ неко време у свакој соби постоји и ТВ апарат – говори Дејан Радојевић у директорској канцеларији, док телефоном позива службу обезбеђења да пита да ли можемо до затворског блока.

Милан Радојевић (Фото Б. Радомировић)

Успут прича да су они који чекају на пресуду, односно они који су под истрагом, невини док се не докаже супротно. Такође, каже да никога не треба осуђивати јер никад се не зна, „сви ми можемо једног дана да завршимо у затвору”:

– Ако ништа друго, могу да нам откажу кочнице на колима и ето...

Овај казамат грађен је у виду бунара, са два спрата, а у подземним просторијама налазе се самице. Најмлађем станару митровичког затвора је 22 године, а осуђен је на годину и по због ситног лоповлука. Има осуђених на дуге казне, од чак 22 године затвора. Грешили су, овде су због тешких кривичних дела, од разбојничких крађа и разбојништава, до осуђених због тешког убиства, што је случај с једним затвореником који је секиром убио мајку. Добио је 12 година.

Овде су и особе с Интерполових потерница. Сви са севера Косова, а последњи је дошао Слободан Соврлић. Из Зубиног Потока је, терети се за догађаје из 2011. године. Први је из Приштине пребачен Оливер Ивановић, за њим Драган Делибашић, који су под истрагом због наводне умешаности, један за ратни злочин и тешко убиство, други за догађаје у фебруару 2003. у Косовској Митровици. Ту су и Небојша Вујачић из Митровице, Радован Радић из Зубиног Потока, који је у први мах успео да умакне Еулексу, да би им потом, што би се рекло, „дошао на ноге”. Ту је и Милан Компировић, такође из Зубиног Потока.

Пролазимо зеленим травњаком, лепо сређеним, као да смо у парку, али све одише неком тежином. Као да се небо свалило. У столарској радионици Зоран Јанићијевић из Штрпца, осуђен на 12 година. Убледео, нечујно говори. Поздрављамо се, знамо за шта робија, не питамо. Прича да је столар био и код куће, у Штрпцу. Столар му је био прадеда, затим деда и отац, сада и он.

– Ово је, директоре, за Вас – Јанићијевић срамежљиво показује оквир за слике офарбан у црвено, знајући да директор навија за Црвену звезду.

С њим шегртује Предраг Ђорђевић из села Скржути, на 13. километру од Ужица. Добро је познат Митровчанима. Осуђен је на 11 година и осам месеци, остало му је још шест.

Да разбијемо тешку тишину, проговорисмо:

– Што ти, побогу, Ђорђевићу, на памет паде да побадаш тробојку на џамију у јужној Митровици?

Осмехује се, не одговара. То је младић о којем је Митровица данима брујала. У глуво доба отишао у јужни део, подигао српску заставу на џамију у центру јужне Митровице, а онда, у потери полиције, ранио полицајце и сам био рањен. Скоро смртно.

Ригорозне контроле на уласку у митровачки казамат (Фото З. Влашковић)

Пред ћелијским смо блоком. Решетке на вратима аутоматски се отварају, једна, друга, трећа врата. Прилази стражар, и он нам познат, али овде је све тако тешко, тескобно, као што може да буде у казамату, па ништа не питамо. Откључава врата изнад којих стоји А 113. С десне стране собе, на ћелијама блиндирана врата. Улазимо у једну од ћелија. Трокреветна, на једној страни један кревет, у другом ћошку кревети на спрат. Фиксиран сто с фиксираним столицама. Кажу, притворенике су склонили како би нам показали једну од ћелија. На столу видимо да је један од њих доручковао или ручао, а телевизор је остао укључен. Још је догоревала упаљена цигарета. Стражар поново закључава, шкљоцање кључа одјекује зидинама митровичког Алкатраза. Поред сваке ћелије слике и имена оних који су ту.

Затвор је, рекосмо већ, кружног облика. С десне стране су собе које би требало да гледају на двориште, где затвореници иду у шетњу, али из њих се види само жичано небо. Три колута бодљикаве жице с обе стране крова, а у средини затворског круга – караула. Даноноћно се осматра. Цео ћелијски блок покривен је камерама. Ходници са по две.

– Има стотине кључева, али сваки од нас стражара зна где се који кључ налази, само треба знати која је соба – говори смирено стражар.

Није нам дозвољено да обиђемо ни Делибашића, ни Ивановића, ни Соврлића. Одвојени су овде и одвојено шетају притвореници и осуђеници. Осуђеници који су дошли са севера Косова чак се и не срећу. Тако је суд одлучио.

Много је овде и осуђених за ратне злочине. Ту је некадашњи косовски полицајац Вукмир Цветковић из Клине, осуђен на седам година, док је Иван Радивојевић добио годину више. Овде је својевремено лежао и Мирослав Вучковић, звани Мосе, из села Суви До код Косовске Митровице, први затвореник који је после Другог светског рата осуђен за геноцид. Пошто је установљено да геноцида нема, осуђен је за ратни злочин, а у једној од ових ћелија био је пет година.

Милан Радојевић каже да је у затвору све мање проблема.

– Рецимо, 2004. године било је 157 дисциплинских прекршаја. Прошле године – тек 21.

Одавде, из овог круга, иза зидина где би сви да врате време уназад, данас не може да се изађе док за то не дође време. Ипак, 14 Срба успело је у фебруару 2001. године да побегне и није им се ушло у траг – каже Радојевић.

Поново пролазимо кроз сва она блиндирана врата. Кажу, да би неко научио да се снађе у затвору у Косовској Митровици потребно је од шест месеци до годину дана. То је лавиринт којег у прсте познају само стражари, међу којима је много и жена, као и директор, који свих ових година, како рече, проживљава судбине свих који су му „поверени на чување”.

Док је напољу упекла врућина, међу зидинама, чини се, нема ни дашка ваздуха. Кад смо изашли, каква иронија, један кос, птица косовска, одлепрша из бодљикаве жице на слободу. Оде ка Ибру који протиче тик уз притворску јединицу у Косовској Митровици.