Јубилеј једног просјака

Крагујевац – Знаш ли ти, батке, који је данас дан... Петак, али који... Петак, 17. август... Тачно пре годину дана почео сам да просим... Заборавио си ти, али ја нисам... Како да заборавим дан кад сам пристао на понижење... Не могу и да хоћу...

Овако прича Александар Саша Накић, познати крагујевачки бициклиста и таксиста, човек који је широм Европе проносио, како каже, славу града у ком је рођен, стекавши незваничну титулу "амбасадора мира".

Са болном гримасом на лицу које су боре ишарале уздуж и попреко, Накић ћути и храни голубове, који му без страха слећу на уморне руке. Отупео од муке која га је притисла, просјак "слави" свој тужни јубилеј.

Овде га сви знају. Накић није обичан просјак. Рукује се са крагујевачким директорима, професорима, бизнисменима, али бол, вели он, може да подели само са ситним циганчићима који се, тражећи кришку хлеба, мотају око њега.

– Први дан је био најтежи. Ја, Саша Накић, који сам обишао цео свет и освоји толика признања, па да морам да подметнем длан... Други дан ми је било лакше, трећи још лакше, а сад, после годину дана, више и не знам да просим. Само стојим и гледам...

Тако прича човек који је, иако су му 73 године, још увек у снази. И сад, вели он, може "волу реп да ишчупа", али посла за њега нема. Радио би, тако се сироти Накић рекламира, све што му понуде. Само да не буде на улици.

– Две деценије сам возио такси – могу да да будем возач... Могу да радим као нечије обезбеђење, што да не... Кад има политичара са 80 година, што и ја са 73 не бих могао негде нешто да радим... Давали ми једнократну помоћ двапут, али мени то не треба...

Док је својим бициклом крстарио Европом и светом, Накића су примали и отписивали му светски државници, од браће Кенеди, Улофа Палмеа, Вилија Бранта до Насера и Мао Цедунга. Нешто од тога је и у његовој књизи утисака.

– Цела једна соба ми је у пехарима, дипломама, наградама... То је мој лични музеј, моја заоставштина и мој живот... Ту је и моја књига утисака... Ко се све није ту уписао... Имам и запис садашњег градоначелника Крагујевца...

Деведесетих је био борац против Милошевићевог режима. Држао је говоре у Београду пред 250.000 људи. Његово име је у књизи "Српски пакао у комунистичкој Југославији" Милана Л. Рајића.

"На 69. страни", сугерише Накић.

Кад је почео да проси, у џепу је, каже, имао свега 140 динара. Сад му се "богатство" увећало. Познати Крагујевчани, његови пријатељи, остављају му и по 500, и по 1.000 динара. "Нисам ја, батке, обичан просјак... мене сви знају", вели Накић.

Само да му је да реши судски спор око имовине. Води га, каже, већ четврт века, са рођеним братом. Живи Накић одавно у својој шупици, нема где поштено ни да се окупа, али ни један дан не пропушта. Просиће, вели, до судњега дана.