Живи живот уз локалног олигарха

Добру је интригу ове године направио фестивалски челник Тјери Фремо програмирајући најбоље канске филмове на самом почетку и на самом крају фестивала. Међу тим последње виђеним, а моћним и сјајним филмовима био је и „Левиајтан” (митска морска неман, кит) руског сценаристе и редитеља Андреја Пјотровича Звјагинцева, који кански жири никако није могао да заобиђе те му је припао (само) Prix du scenario, награда за најбољи сценарио који Звјагинцев дели са својим косценаристом Олегом Негином.

Ексклузивни интервју за „Политику” са овим талентованим руским аутором (рођен у Новосибирску, 1964) који је за своје претходне филмове „Повратак” и „Елена” освојио већ прегршт награда,укључујући и оне у Венецији и Кану, био је заказан у преподневним часовима у дану када су се додељивале „Златне палме”, у тренуцима када је још увек све било под знаком питања...

Ваш филм „Повратак” био је метафора, „Елена” интелигентан филм о модерном руском друштву, зашто реалистичан филм попут „Левијатана” баш у овом тренутку?

Овај филм је настајао у последњих шест година. Прича је стално расла у мојој глави, а онда су неке паралеле са стварношћу постале очигледне. Ако се боље размисли, ова прича је веома античка, веома стара. Читао сам књигу о Јобу, затим Клајстову књигу „Михаел Колхаст” и гледао један филм рађен по њој, тако да је тема коју обрађује мој „Левијатан” веома стара и ова прича се могла догодити било где на свету, са било којим људима и са било којом владом. Ово се не односи само на Русију.

Прича из „Левијатана” ипак је инспоирисана и истинитим догађајем?

Јесте, али се тај догађај десио у држави Колорадо у Америци 2004. године, а ја сам о њему сазнао читајући Википедију. Ако изађете на Гугл и укуцате „Килдожер”, лако ћете пронађи текстове о обичном америчком, слабо плаћеном раднику који је имао проблема са локалном влашћу, јер су желели да му одузму земљу због некакве градње. Понудили су му новац, он је одбио, а када су му локални моћници земљу ипак одузели и на њој изградили објекте, он је сео на булдожер и срушио неколико њих. То је добро позната прича о човеку названом Килдожер, по булдожеру. Он је био инспирација за мог главног филмског јунака који је изгубио битку са локалним моћником.

Из филма „Левијатан” Андреја Звјагинцева

Да ли је тачно да је опасно бити уметник у Русији?

Опасно? Веома неочекивано питање. Ако желите да причамо о „Пуси рајот”, у њиховом чину нема ничег уметничког, њихов гест је био политички. Не видим уметност у њиговој акцији. То је моје мишљење. Ако говоримо о истинској уметности и истинским уметницима, заиста не знам ниједан пример да су данас они под пресијом или у опасности. Једини тежи пример који је испливао на површину био је случај филма „Карго 200” Алексеја Балабанова, који није са осмехом био дочекала филмска цензорска комисија, али није било ни спречавано нити забрањено његово приказивање. С друге стране, можда је сувише рано за овакву врсту питања. За сада је све у реду.

Сведоци смо демонизације Русије у светским, нарочито западним медијима?

Слажем се са вама, у Русији има више од 140 милиона становника и немогуће је да су сви они монструми. Када су Американци бомбардовали Југославију да ли су они били демонизовани? Да ли је тада Европска унија увела санкције Америци? Али, сада већ овај разговор уводимо у политичке воде, што нам сигурно није намера.

И у вашем филму има политике, показали сте нам постојање локалних олигарха који нису под контролом највише власти у Москви?

Сви ти мали олигарси су рефлексија веће власти. Они су готово у свему мале копије веће власти.

Мале копије чак и у блиском односу политичара и праваславне цркве што и видимо у филму?

Да, црква у Русији је одувек имала и има чврст однос са људима на власти, то није никаква новост. Ви сигурно мислите на онај дијалог у филму када православни свештеник разговара са локалним политичарем Вадимом и каже му: „Ти и ја, ми смо сарадници, али ја радим на свом пољу, а ти на свом”. Нисам измислио ову реченицу, узео сам је из једног интервјуа који је дао један веома високо позиционирани руски свештеник одговарајући на питање о односу цркве и политичара и називајући то сарадништвом.

Ваш филм је визуелно фасцинантан, фотографија има велику моћ. Где је снимано, колико је било сценографије, а колико вам је природни пејзаж ишао на руку?

То што видите у филму су пејзажи Кољског полуострва на Баренцовом мору, на крајњем северу Русије. Кућа главног јунака је специјално грађена, грађено је још неколико објеката. И џиновски скелет кита који доминира увалом је конструисан, није прави. Рађен је у Москви, дуг је 22 метра и тежак три тоне и специјалним камионом путовао је дуго до места снимања. Могу ли ја сада да вас нешто питам: Како сте ви доживели сцену у којој се појављује огроман кит у тренутку када Лиља жели да изврши самоубиство?

То може бити симбол моћи, али и победе живота над смрћу. Јесте ли тог колосалног кита урадили компјутерском анимацијом?

О, не, зар се то види, баш сам сада разочаран!

Заиста се не види, већ не могу да верујем да сте имали толико среће да вам се док снимате баш у правом тренутку случајно појави и прави кит.

Тамо их заиста има пуно, али нисам био те среће. Та сцена је дорађена компјутерском анимацијом наших стручњака, али свиђа ми се ваше тумачење ове сцене. Када је тешко описати неку сцену из живота, најбоље је пустити слици да прича. Слика је веома моћна.

Моћне су и сцене испијања вотке као воде?

Ха, ха, али то је оно што заиста постоји у Русији. Вотка се пије као вода и због тога је сада на снази рестрикција продаје овог пића. Многи људи у Русији не знају шта је то вино, никада га нису окусили нити видели. Сећам се да сам још као студент гледао један једноипочасовни руски филм у којем су постојала само два лика и пуно вотке. Они су само пили и водили дијалог и на крају је то просто постало такмичење ко ће прво пасти.

Зашто у свим вашим филмовима постоји и конфликт унутар породице?

Конфликти унутар породице су неизбежни, јер они заиста у свакој породици постоје. Не користим их ја намерно као тему, али када је прича рођена и креирана у мојој глави, често се догоди да постоји и једна страна приче у којој су колизије или потешкоће унутар односа између оца и сина или чланова продице неког од јунака. То често нема везе са реалношћу или са неким мојим конфликтима.

Много пута сте рекли да не желите да вас успех промени, остајете при томе?

Не, нисам се променио. Оног тренутка када будете приметили да се понашам арогантно, реците ми.