Бечки Принцип посвећени борац

Нови Сад - У суботу увече је на сцени Позоришта младих изведена дуго ишчекивана представа „Принцип (мали ми је ово гроб)”, настала према најновијој драми Биљане Србљановић, у тумачењу пољског редитеља Михала Задаре и извођењу бечког позоришта Шаушпилхаус. Подсетићемо да је Шаушпилхаус Беч, поводом јубилеја Првог светског рата, наручио овај комад од наше драмске ауторке и да је он имао праизведбу на тој сцени у Бечу у октобру прошле године, док је после ње текст на сцену Битеф театра поставио и сарајевски редитељ Дино Мустафић, дајући његово друго сценско тумачење. Задарино читање је битно другачије од Мустафићевог, знатно је чистије, смиреније, естетизованије, и може се рећи да је потпуно оправдано то што се оно нашло у Бојовићевој селекцији 59. Стеријиног позорја, истискујући поменуту домаћу продукцију из програма.

Смисао Србљановићкиног текста је веродостојно, потпуно истинито на сцени спроведен, Младобосанци су приказани као чланови покрета који се искрено и посвећено боре за ослобађање своје земље од окупатора. Пољско-аустријски аутори представе нису учитавали друга значења, нису Принципа представили другачије него што је он у тексту зацртан.

За разлику од Мустафићевог тумачења и наших глумаца који су Гаврила (Милан Марић), Недељка (Марко Јанкетић) и Данила (Ермин Браво) играли много енергичније, ватреније, занесеније – код њих се види да они горе за идеале које јуре, бечки глумци Мартин Фишер (Гаврило Принцип), Симон Цагерман (Недељко Чабриновић), Гидеон Маоц (Данило Иић), наступају сведеније, суздржаније. Не пробија кроз њихову игру тај експлозивни младалачки занос, крик за променама и ослобођењем, што је на нашој сцени случај. Овде је он тиши, резервисанији, али ипак је итекако присутан, и у том облику је он знатно продорнији, у једном суштинском смислу, не театралном, не спољном, него унутрашњем, дубинском. Бечки Апис (Флоријан фон Мантојфел) је опаснији, злокобнији, дијаболичнији од нашег који је имао гротескне црте (Светозар Цветковић). На сценски сасвим специфичне, дискретно изражајне начине приказана је његова моћ из сенке.

Неки од цитата којима почињу сцене Србљановићкине драме, који су у нашој представи грубо решени путем аудио записа, овде се у мраку дискретно пројектују на зидове те скучене просторије, кутије у којој се радња дешава. Такође, током читаве представе, употребљвају се пројекције документарних фотографија и видео снимака, не само из времена Младобосанаца, већ и из савременије историје – ови прикази других политичких убистава сугеришу фаталну репетативност историје (на пример, убиство Кенедија).

Сценско тумачење међучина Србљановићкиног текста који садржи цитате из штампе након атентата на Фердинанда, које је у доброј мери упропастило Мустафићеву представу, овде је решено суптилније, кроз емитовање аудио снимака читања тих цитата, праћено ефектним димом и дискретним пројекцијама силуета на бочне зидове просторије где се дешава радња.

У првом делу представе се радња дешава у затвореној, трапезастој, белој кутији, глумци су врло спутани њеним ивицама, кретње су им ограничене, могућности (симболички) сужене. Бела боја сугерише значење невиности ликова што је у сагласју са Србљановићкиним ставом о чистоти идеализма Младобосанаца. Занимљиво је и то што се у другом делу представе, након извршеног атентата, отвара задњи зид ове класустрофобичне кутије, простор се шири у дубину, сугеришући на тај начин провокативно (симболичко) значење да је атентат донео отварање простора, слободу, а можда и то да смрт доноси ослобођење.

Други део представе који укључује снолику мешавину слика из овог и оног света, на Задариној сцени је решен визуално упечатљиво, помало кошмарно, и због звукова који стварају немир (музика Барбара Висоцка). Превасходно је изнесен кроз тиху, осећајну сведеност игре глумаца која је донела помало меланхолично значење узалудности те врсте жртвовања. Све је на крају једно јер ће се све више–мање ускоро претворити у прах, сви ми смо овде само у пролазу.