Bečki Princip posvećeni borac

Novi Sad - U subotu uveče je na sceni Pozorišta mladih izvedena dugo iščekivana predstava „Princip (mali mi je ovo grob)”, nastala prema najnovijoj drami Biljane Srbljanović, u tumačenju poljskog reditelja Mihala Zadare i izvođenju bečkog pozorišta Šaušpilhaus. Podsetićemo da je Šaušpilhaus Beč, povodom jubileja Prvog svetskog rata, naručio ovaj komad od naše dramske autorke i da je on imao praizvedbu na toj sceni u Beču u oktobru prošle godine, dok je posle nje tekst na scenu Bitef teatra postavio i sarajevski reditelj Dino Mustafić, dajući njegovo drugo scensko tumačenje. Zadarino čitanje je bitno drugačije od Mustafićevog, znatno je čistije, smirenije, estetizovanije, i može se reći da je potpuno opravdano to što se ono našlo u Bojovićevoj selekciji 59. Sterijinog pozorja, istiskujući pomenutu domaću produkciju iz programa.

Smisao Srbljanovićkinog teksta je verodostojno, potpuno istinito na sceni sproveden, Mladobosanci su prikazani kao članovi pokreta koji se iskreno i posvećeno bore za oslobađanje svoje zemlje od okupatora. Poljsko-austrijski autori predstave nisu učitavali druga značenja, nisu Principa predstavili drugačije nego što je on u tekstu zacrtan.

Za razliku od Mustafićevog tumačenja i naših glumaca koji su Gavrila (Milan Marić), Nedeljka (Marko Janketić) i Danila (Ermin Bravo) igrali mnogo energičnije, vatrenije, zanesenije – kod njih se vidi da oni gore za ideale koje jure, bečki glumci Martin Fišer (Gavrilo Princip), Simon Cagerman (Nedeljko Čabrinović), Gideon Maoc (Danilo Iić), nastupaju svedenije, suzdržanije. Ne probija kroz njihovu igru taj eksplozivni mladalački zanos, krik za promenama i oslobođenjem, što je na našoj sceni slučaj. Ovde je on tiši, rezervisaniji, ali ipak je itekako prisutan, i u tom obliku je on znatno prodorniji, u jednom suštinskom smislu, ne teatralnom, ne spoljnom, nego unutrašnjem, dubinskom. Bečki Apis (Florijan fon Mantojfel) je opasniji, zlokobniji, dijaboličniji od našeg koji je imao groteskne crte (Svetozar Cvetković). Na scenski sasvim specifične, diskretno izražajne načine prikazana je njegova moć iz senke.

Neki od citata kojima počinju scene Srbljanovićkine drame, koji su u našoj predstavi grubo rešeni putem audio zapisa, ovde se u mraku diskretno projektuju na zidove te skučene prostorije, kutije u kojoj se radnja dešava. Takođe, tokom čitave predstave, upotrebljvaju se projekcije dokumentarnih fotografija i video snimaka, ne samo iz vremena Mladobosanaca, već i iz savremenije istorije – ovi prikazi drugih političkih ubistava sugerišu fatalnu repetativnost istorije (na primer, ubistvo Kenedija).

Scensko tumačenje međučina Srbljanovićkinog teksta koji sadrži citate iz štampe nakon atentata na Ferdinanda, koje je u dobroj meri upropastilo Mustafićevu predstavu, ovde je rešeno suptilnije, kroz emitovanje audio snimaka čitanja tih citata, praćeno efektnim dimom i diskretnim projekcijama silueta na bočne zidove prostorije gde se dešava radnja.

U prvom delu predstave se radnja dešava u zatvorenoj, trapezastoj, beloj kutiji, glumci su vrlo sputani njenim ivicama, kretnje su im ograničene, mogućnosti (simbolički) sužene. Bela boja sugeriše značenje nevinosti likova što je u saglasju sa Srbljanovićkinim stavom o čistoti idealizma Mladobosanaca. Zanimljivo je i to što se u drugom delu predstave, nakon izvršenog atentata, otvara zadnji zid ove klasustrofobične kutije, prostor se širi u dubinu, sugerišući na taj način provokativno (simboličko) značenje da je atentat doneo otvaranje prostora, slobodu, a možda i to da smrt donosi oslobođenje.

Drugi deo predstave koji uključuje snoliku mešavinu slika iz ovog i onog sveta, na Zadarinoj sceni je rešen vizualno upečatljivo, pomalo košmarno, i zbog zvukova koji stvaraju nemir (muzika Barbara Visocka). Prevashodno je iznesen kroz tihu, osećajnu svedenost igre glumaca koja je donela pomalo melanholično značenje uzaludnosti te vrste žrtvovanja. Sve je na kraju jedno jer će se sve više–manje uskoro pretvoriti u prah, svi mi smo ovde samo u prolazu.