Вежбе и оријентири

Док је генерал Диковић дежурао на шабачком насипу, а министар одбране га надзирао, војном дипломатијом бавио се потпоручник Немања Аранђеловић. Дечко је морао да објашњава шта то његов вод ради на НАТО „активностима”у немачкој војној бази Хоенфелс. Вежба је имала симболичан назив, мада нешто мање маштовит но што кумови алијансе умеју да се сете. Звала се „Заједнички одговор 2”.

Тако је потпоручник рекао да није у питању НАТО вежба, јер учествују и неке државе које нису чланице, на пример ми. И ништа што се ради на вежби нема везе са Украјином, јер су интернационални маневри заказани још годину дана раније.

Могло би се рећи да се млади официр прилично добро снашао у образлагању околности под којима се његов вод затекао усред војне вежбе, којом изван сваке сумње руководи НАТО. Да је та мала јединица српске војске била успешна у симулираној акцији, не треба сумњати.

Неки званичници су покушали да кажу како је вежба само део војне сарадње, која је иначе уобичајен војно-дипломатско-професионални манир. Западној војној алијанси нисмо ни ближе ни даље него што смо били, а да ли ћемо бити ближи или даљи, не може се знати. Јер се не зна ни много од онога што одређује војно-политичку позицију једне компликоване државе каква је Србија.

Али нама тегобе такве врсте тек предстоје. Одређивање приоритета, тражење савезника, кретање за интересима. Противречности које производе јаку политичку конфузију и недостатак довољно поузданог компаса. Дакле, није овде у оптицају дилема између Истока и Запада, него трагање за деликатним нијансама које омогућују присуство свуда где нам ваља стићи. И где је то нама од користи.

Украјинска криза је симболику оног вода српске војске подигла на ниво непријатности. Нико нам то није отворено рекао, није било натукница да смо се као „политички и војно неутрални” некако сврстали, спремни ваљда на „одговор” тамо некоме, а зна се коме, ма какав он био.

Поплаве у Србији бациле су у дубоку сенку тешку украјинску кризу, Пекиншки договор, редизајнирани говор хладног рата, чак и српска политичка стремљења. Нова верзија катастрофичног популизма изазвала је навалу медијске аутоцензуре, страх од речи или метафоре која би могла да наљути онога који о свему одлучује. Мада је, можда, његово сервилно окружење далеко већи проблем.

Свет који је подељен на све могуће начине, ипак је са неким изузецима био солидаран према нашој великој несрећи, али у еруптивној логореичности српских политичких лидера, скоро да је промакла тежишна Вучићева изјава: „Највећу, дакле капиталну помоћ добићемо од Европске уније!”

То је став неоспорног лидера који означава нека стратешка стремљења. Вучић зна да капитална помоћ није безусловна, али се у политичком врху Србије верује да још има времена за дефинисање најрационалније позиције према свету.

Да ли је, и поред свих контроверзи, могуће једновремено, дивергентно кретање Србије: према ЕУ, ка НАТО и Русији. И ка осталим земљама БРИКС-а, наравно.

За српску војно-политичку и економску позицију није довољно рећи како ће Србија сарађивати са свима где има своје интересе. То јесте добра идеја, али је пре свега опште место. Србија напросто није неутрална држава. Ње (државе) нема на делу сопствене територије, и однос према онима који су довели до цепања Србије, није само део апсурдне контроверзе, него задато пријатељски. Бар формално, јер без таквих оријентира, нема ништа од приступа европским фондовима.

Свако приближавање Северно-атланском савезу у српској јавности изазива и потенцира негативне емоције, насупрот стереотипу о краткој мржњи и сталним интересима. Уз судње муке, Србија је избегла да се придружи санкцијама Русији, али је у том маневру било више трагања за разумевањем на западу, него сопствене одлучности. После водене катастрофе, премијер је пресалдумио, па је Унија његов стратешки оријентир, док је Томислав Николић ипак за тежишну блискост са Москвом.

То је можда и метафора доброг сналажења, ма како се на први поглед та позиција чинила немогућом: после више коперниканских обрта, Вучић се разумно окренуо тамо где се ваља окренути, Николић, као репрезент без политичке моћи, ипак одржава наглашени ниво пријатељства, да не кажемо љубави са Русијом пред равнодушним Путином.

Србија ће добити на времену уколико Обама и Путин упристоје своје односе, па онда Србија неће морати да се одлучује на солидарност у „кажњавању” Русије. Мада је за Москву НАТО у Србији највећи пројектовани грех. То су нам већ рекли, и амбасадори и Путин лично.

Узгред, генерал Диковић се одлично показао бранећи Шабац од велике воде. Али ту је уместо њега, могао да буде сасвим поуздан један добар командант инжињеријског батаљона и хиљаду војника са својим командирима. Уз све оне добровољце. Место генерала са четири звезде није на челу градског штаба, него Генералштаба српске војске.