Далеко од тривијалног

ПОСТПОП ПОЛИТИКА
Британску групу "Пипетс" ("The Pipettes") чине три певачице које на сцени музички прати мушки бенд "The Casettes". Оне, донекле, оживљавају традицију женских поп-група из раних шездесетих година, чији је звук обликовао продуцент Фил Спектор ("The Ronettes", "The Shagri-Las"). "Пипетс" са њима деле вокалну хармоничност, једноставну мелодичност и скоро непријатни оптимизам, као и наивност и предвидивост у текстовима, фокусираним на теме хедонизма, ескапизма и мушко-женских односа и представљеним уз благу феминистичку реторику.

Појединачне оптужбе за одсуство њихове оригиналности, односно плагирање бендова из шездесетих у основи су апсурдне јер појам оригиналности на пољу поп-културе није релевантан. Суштина концепта попа је у понављању и препознавању образаца који га дефинишу. У времену "механичке репродукције уметности" (Валтер Бењамин, 1935), која чини основу поп-културе, дела у принципу негирају могућност оригиналности, што ће добити посебан смисао у оквирима поетике постмодернизма.

Са нестајањем појма оригинала, консеквентно се губи и појам плагијата који у постмодернизму бива замењен идејом цитата и формом пастиша. Цитат, који дефинише музику и наступ "Пипетсица", јесте нека врста аутоироничног мутанта плагијата у којем је садржан и типичан постмодернистички скептицизам, у смислу одсуства вере у нове идеје. У савременом, глобализованом, дигитализованом друштву, модернистички култ аутентичности дела и мистификације аутора су, дакле, сасвим депласиране идеје, замењене премисама понављања и реинтерпретације раније утврђених шема, као и демистификације ствараоца и процеса стварања.

Иронична дистанца

Оно по чему се "Пипетс" битно разликују од група из шездесетих година, јесте њихова иронична дистанца према поп-обрасцима које експлоатишу. Ироничност у њиховом наступу се, донекле, успоставља стилизованим визуелним идентитетом (девојке су увек обучене у театралне туфнасте хаљине), затим театралном кореографијом у плесу, као и повременим пренаглашавањем израза емоција у чијој је основи аутоироничност. У овом контексту је, можда, најрепрезентативнији видео спот за песму "Pull Shapes" (режија Бен Фолио). Иронија се ту најочигледније гради у приказивању односа публике према наступу групе, а резултат свега је формирање утиска специфичне, иронично конотиране идиличности која негира евентуалну носталгију према прошлости и према њој успоставља аналитички однос.

Теоретичарка Линда Хачион сматра да су иронија и пародија савршене постмодерне форме, пошто оне на парадоксалан начин, истовремено, укључују у себе и изазивају оно што пародирају; оне тако присиљавају на преиспитивање идеје порекла или оригиналности, што је повезано са другим постмодерним испитивањима претпоставки либералног капитализма. У случају "Пипетс", путем ироније се имплицитно поставља питање односа према поп-музици шездесетих година, али и смисла њиховог непоколебљивог оптимизма, феминистичке логике, захтева индустрије итд.

Занимљиво је поставити питање политичког аспекта ангажмана групе, односно упоредити га са таласом британских поп-бендова из средине деведесетих година, који су, као и "Пипетс", жанровски били одређени као indie поп (одредницу indie, скраћеницу од independent – независан, треба само условно схватити). У Бритпопу из средине деведесетих је постојао јасан политички импулс, мотивисан вером у могућност промене друштвених околности, коју су генерисали Блерови cool лабуристи у својим предизборним кампањама. Групе Manic Street Preachers, Pulp, Suede, Radiohead, Sleeper, Blur и друге, на различите начине су биле политички ангажоване, рефлектујући опште стање "новог оптимизма", изазвано близином краја дуге владавине конзервативаца (овим питањима се бави документарни филм "Живети вечно" редитеља Џона Доуера, 2003, као и књига "Последња журка" Џона Хариса, 2003).

Цинична аполитичност

Када су ови музичари, али и њихова публика, схватили да су Нови лабуристи, ипак, само каријеристи којима је идеја промене друштвене концепције била ефикасно маркетиншко средство, односно изговор да дођу на власт, тај инхерентан политички ентузијазам се разбио у парампарчад.

Десет година касније, поп који изводе "Пипетс" више не укључује експлицитну политичност, пошто су се сви идеали излизали у симулакруму медијске манипулације. Ту је сада реч о некој врсти постидеолошког става који дефинишу помирљивост и цинична аполитичност, односно самоиронични хедонизам. Да позајмимо Леманов референтан термин из театрологије, реч је о естетици cool забаве, самоироничном избору који представља "естетски вирулентан став", игру очајника у контексту урушавања свих идеологија и лиотаровски дефинисаних "великих наратива".

Можда ће све ово деловати претенциозно – доводити једну шармантну поп-групу у везу са постидеолошком свешћу и противуречном пародичношћу културе у времену (пост)постмодернизма. Зато ћемо, у прилог својој аргументацији, цитирати Едгара Морена, аналитичара популарне културе, који је још давно тврдио да "поп можда ствара омладина, али га производи систем" (1975). Другим речима, "Пипетс" су један од бројних актера у сложеној индустрији поп-музике, чији рад и велики успех у глобалу значи много више од извођења симпатичних поп-песама. У том погледу, поп-култура треба да буде третирана и разумевана у својој сложеној, противуречној целовитости, а не само на нивоу тривијалних информација које ограничавају њена значења и често је суштински банализују.