Повратак тутумиша

Чачак – Тешко је срести малишана који зна да се игра труле кобиле и тутумиша. Њихова главна играчка је микрочип и сигурно никада нису ни чули како је могуће из трка прескочити свог најбољег друга, или га везаних очију препознати у групи од десеторо деце.

– Говорећи о дечјој игри најпре помислимо на физичку активност или забаву, али је она много више од тога. То је пре свега мисаона делатност којом се развијају умне, душевне и друштвене способности – каже за „Политику” Дивна Тодоровић, учитељица у Осмогодишњој школи „Филип Филиповић” у Чачку.

Издавачка кућа „Пчелица” из овог града управо је објавила њену књигу „Најлепше дечје игре” у којој је описала правила и начин одвијања чак 28 разбибрига из детињства неких старијих нараштаја. Ко би рекао да их је било толико, а било их је: врапци-вране, вук и јагње, жмурке, глуви телефон, иде маца око тебе, између две или четири ватре, јакове где си, јелечкиње-барјачкиње, кликери, коларићу-панићу, ластиш, ласте проласте, ледени чика, лист-камен-маказе, ораси, пиљци, пошто секо млеко, стари чика, хула-хоп, шарена јаја, школице и већ речени трула кобила и тутумиш...

Дивна Тодоровић вели да је на дечју игру све чешће почела да мисли од 2012. године, кад је с колегама из школе припремала ђачки програм „Не заборави да се играш”, који је био увршћен у приредбу „Ноћ музеја” у Чачку.

– Тада сам схватила да су игре у одрастању данашње деца врло мало заступљене и да малишани највећи део слободног времена проводе осамљени испред рачунара или телевизора. Припремајући тај програм почеле су да се буде успомене из детињства и времена проведеног напољу, у игри с вршњацима. Затим, и мој лични мотив родитеља и учитеља да својој деци и ученицима у школи приближим те игре.

Учитељица подсећа да „свакодневно слушамо резултате истраживања који указују на све чешћу појаву унутрашње узнемирености, недруштвеног понашања и гојазности деце, а људи од струке препоручују укључивање деце у игру са вршњацима на отвореном, науштрб седења испред телевизора или рачунара”.

– Тада сам се суочила са чињеницом да је данас тешко организовати дечју игру и то из више разлога. Деца све мање времена проводе напољу, јер су изложена опасностима због саобраћаја. Затим, по читав дан су одвојена од родитеља због обостраних обавеза, а у преосталом времену малишани се ослањају на родитеље.

Почевши да истражује и прикупља податке, у домаћој литератури није пронашла описе старих игара намењених деци.

– Њихови садржаји нису понуђени на телевизији, нема их у цртаним филмовима ни у рачунарским игрицама, а у школским уџбеницима и часописима за децу среће се недовољно. На наговор пријатеља обратила сам се Горану Марковићу, директору издавачке куће „Пчелица”, изложила ове чињенице и показала му прикупљени материјал. Он ми је пружио прилику да пишем о дечјим играма у свесци „Желимо да научимо”. Тако је почела да настаје ова књига, кроз коју сам покушала да остварим жељу да деци приближим царство дечјих игара јер су оне, поред тога што пружају забаву, неопходне за развој способности. Доказ смо ми одрасли који смо проводили детињство у игри и на отвореном.

Трудила се, наглашава, да правила опише што једноставнијим језиком, остављајући деци право да их мењају и сами доносе нова, „јер је то модел и за живот уопште”.

– Описана су правила игара из мог детињства и мог краја а можда се само друкчије зову у различитим подручјима наше земље. Сваку игру појединачно прате препоруке за простор, број учесника и разбрајалице, уз илустрације Мијата Мијатовића. Мој рад добиће смисао тек када видим да старе игре почињу поново да живе – беседи Дивна Тодоровић.