Протести Кшиштофа Пендерецког

КЛАСИК 20. ВЕКА
"Само једном у животу можете бити авангарда"
                                            К. Пендерецки
Пољски композитор и диригент Кшиштоф Пендерецки (1933), чест гост Загребачког бијенала, овог пролећа био је "личност у фокусу" у оквиру 24. издања овог, скоро полувековног фестивала савремене музике. Разговор који смо водили за наш лист, текао је после пробе са Загребачком филхармонијом, а уочи њему посвећеног завршног концерта, када је извео своју IV симфонију (1992) и Concerto grosso за три виолончела уз оркестар (2000).

Свако његово ново дело изазива пажњу, знатижељу и привлачи бројну публику, иако по некима сада пише ’старомодно’. Један је, а можда и једини међу живим композиторима у читавом свету, који су добили највећи број почасти и титула. Прима бројне поруџбине и свако његово дело се одмах изводи, и то не само једанпут. После богате предавачке каријере по Европи и Сједињеним Државама, данас живи у Кракову на свом имању где је најдиректније повезан са природом – чак сади дрвеће!

Ментална окупација

У младости авангарда, потом, својом одлуком, традиционалнијег опредељења, у разговору ѕа наш лист Пендерецки појашњава да је у шездесетим годинама представљао европску авангарду, а онда се у седамдестим окренуо новој романтици: "Прво је то био протест, заједно са другима, против касноромантике, а онда, поново протест против рационалистичке, ригорозне авангарде".

Веома млад, као тек дипломирани студент, 1959. године добио је три прве награде на II анонимном конкурсу Удружења пољских композитора за младе ствараоце, за три своје, под различитим псеудонимима, понуђене композиције (Strophes – за сопран, рецитатора и 10 инструмената, Еманатионс за два гудачка оркестра и Давидове псалме за мешовити хор, два клавира и удараљке), а следиле су: Тренодија у спомен жртвама Хирошиме (1961) и Dies irae у спомен жртвама у Аушвицу (Prix Italia 1968), протести због тоталног уништавања.

 "На Бијеналу у Загребу имали сте прилике да чујете дела која су написана пре скоро 50 година, наравно, музика је тада била различита, али смо и ми живели у другачијим временима", објашњава наш саговорник. "Било је то време веома важне промене, нарочито у европској музици, јер се то догодило у централној Европи, у Немачкој, Француској, такође у Пољској, Италији – била је то авангарда која је дошла после Другог светског рата и сви смо настојали да нађемо нову музику, стварно нову музику, нови  језик, нову технику за све инструменте. Али та музика се сада враћа!"

На питање шта традиција значи за њега, с обзиром на његово класично образовање,  прецизан је: "Прво, био сам млад, затим, а то знате, живео сам у специјалној средини, у Пољској, где је после немачке окупације дошла руска окупација. Немци су остали у Пољској скоро пет година, али Руси 45 година! Они су, наводно, дошли да нас ослободе од Немаца и остали. То је била стварна окупација, и ментална такође. Авангардна музика, она западна, није била дозвољена (била је забрањена, као у време нацизма – Д. П.). И црквена музика је била забрањена. Говорим наравно о педесетим, и о почетку шездесетих година 20. века. И морао сам да протестујем, увек против нечега. Таква је моја природа".

Наш саговорник не крије да у том  повратку авангарде публици,  ретроактивно,  и сам данас боље разуме чак и своју музику. "То је музика, коју сам написао пре 50 година, јер она није стара, свежа је, стварно  нова, разликује се од дела других композитора, јер сам увек ишао својим путем, никада нисам припадао ни једној школи. И у музици коју пишем данас, наћи ћете елементе из тих некадашњих дела."

Пендерецки је одсамог почетка имао свој пут. Није слушао, дакле, није био ни свестан шта се догађа на Западу. Писао је сопствену музику, звук. Да ли је звук најважнији у ономе што је данас остало одс музике. Или емоција?

"Не, уопште не! Не знам зашто људи мисле да је мој интерес у шездесетим био звук! Нипошто! Била је музика! Ја сам трагао за новим звуком, проналазио нове начине извођења, свирања на гудачким инструментима, као у мојим комадима Тренодија,  Полиморфије, али звук не! Било би то превише једноставно!"

Камерно је право

 Кшиштоф Пендерецки је, поред композиције, студирао и филозофију, историју ликовних уметности, историју књижевности, једнако и електронску музику и прихватио шум као нови вид музике, али данас изјављује да "електронска музика, по њему, није будућност". После свих иновација у стварању нове музике, средином седамдесетих окренуо се традицији, све до грегоријанике и ренесансе, пише велика вокално-инструментална дела, написао је четири опере, бројне концерте, камерне комаде... и тај период објашњава као врсту синтезе, споја елемената авангарде (која је утицала на читав његов живот). Није "желео да буде део гета на којима се и даље изводи само авангардна музика." Желео је, каже,  дијалог, да се приближи публици, писао је оно што му се свиђало и што је присутно у концертној пракси. Нарочито откад је почео да диригује и своја и дела, углавном, 19. и раног 20. века. Кшиштоф Пендерецки један је од малобројних савремених композитора стално присутних на светској музичкој сцени.

Подсећамо га, на изјаву да "правог Пендерецког данас треба потражити у његовим камерним остварењима", инсистирамо да сазнамо шта је то у њој што боље изражава његове мисли, иновације, па и емоције, јер је музика уметност која је најискренија:

 "Мислим да је та камерна музика увек веома лична. Камерна музика прошлости, сви комади Дворжака, Брамса, Бетовена, за мене јесу бољи од свих симфонија, миса, то је права музика, лична, оно што композитор жели да каже, у три гласа, или у један, и за то му не треба велики састав".

Кшиштоф Пендерецки управо довршава своју Осму симфонију  ("јер оно што сам написао било је изведено и сада додајем неке нове ставове"), почео је и гудачки квартет број 3, можда ће и четврти, жели да напише Сонату за виолончело и клавир:

"Да, да... пуно музике!"