Одговор Весни Пешић

Весна Пешић ми замера што сам њено име навела као пример лицемерја и двоструких стандарда (Цензура, 29. мај). Каже да сам злонамерна, јер није она 2009. изгласала антиуставни закон о медијима, већ је то учинио ЛДП Чедомира Јовановића. А њена једина веза са том странком је да је на њеној листи провела мандат у парламенту.

НУНС је тај драконски акт из све снаге подржао, док ОЕБС није ни писнуо против његовог усвајања, иако је Удружење новинара Србије про боно ангажовало најугледније светске експерте за медијско право који су црно на бело доказали да је закон супротан не само српском уставу, већ и Европској конвенцији о људским правима.

То су чињенице: непријатне, али старе и свима знане.

Нова је, и недовољно добро позната, чињеница да су Весна Пешић и ВукашинОбрадовић ту скоро потписали жалбу Савету за штампу тражећи да се осуди лист „Политика” што је објавио коментар у ком се они критикују.

Кад сам последњи пут читала Кодекс новинара Србије, нигде није писало да је забрањено критиковати Весну Пешић и Вукашина Обрадовића.

Госпођа Пешић сада каже да „неморалнијег и гнуснијег текста у ’Политици’ није видела” од памфлета Војко и Савле, али ни сада не може да укаже ни на једну нетачну чињеницу, или макар непрецизан цитат, у спорном тексту. У новинарству су чињенице свете, али су коментари слободни. Госпођа Пешић је слободна да „гнусним” сматра ставове супротне њеним, али то што она ради није борба за слободу говора: то је управо супротно борби за слободу говора.

Да, то сматрам лицемерјем: да они који би да забране другачија мишљења, наступају као борци за слободу говора и мишљења. Да они који штите само себе и своје политичке пријатеље, претендују да штите слободу као универзалну вредност.

Весна Пешић није особа која вага речи, али је направила посебно лош избор када се досетила да неког оптужи да „скаче сам себи у уста”. Јер ту је она ненадмашна. Нема довољно простора да се опише велеслалом ставова и политичких оцена госпође Пешић, у којој су исти лидери, у кратком року, могли да буду и мали Слоба и Винстон Черчил, и мотор промена и диктатор... Све је, изгледа, у српској политици променљиво, осим Весне Пешић.

Врхунац је ипак када госпођа Пешић, која о себи воли да мисли као о арбитру вредности либералне Србије, једног од наших највећих уметника протерује из Србије речима „није му бре држава Србија него Босна и Херцеговина! Срам га било! Јел то неко тражио од њега да се прекрсти и дође у Србију? Није му тражио!”.

Било би лепо да само још једном скочи себи у уста и повуче те речи против Емира Кустурице. Јер је управо тим реченицама, које ми није пријатно да цитирам у пристојним новинама, госпођа Пешић успела да досегне цивилизацијски ниво Војка и Савла.