За Гаврила Принципа чуо сам у школи

„Надам се да се новосадска публика уверила да је представа ’Принцип – Мали ми је овај гроб’ изван локалног или националног и да има смисла и за многе људе који нису из исте културе. И да те приче које смо оживели на сцени нужно не припадају једном народу или једној култури, али да оне лако могу да се крећу из једне у другу културу”, рекао је редитељ Михал Задара, који је на управо завршеном 59. Стеријином позорју у Новом Саду добио Стеријину награду за режију представе „Принцип – Мали ми је овај гроб” Биљане Србљановић, у извођењу позоришта Шаушпилхаус из Беча.

Интригантни редитељ Михал Задара, ипак није са аустријском екипом представе допутовао у Нови Сад, јер се баш у суботу, 31. маја, када је на програму 59. Стеријиног позорја играна његова представа – оженио.

Рођен у Варшави Михал Задара похађао је Америчку међународну школу у Бечу, када се догодио и његов први сусрет са театарском уметношћу у Касперл позоришту у познатом здању Ураније. Театрологију и политикологију студирао је на Свартмор колеџу, океанографију на Вудс хол институту у Америци, а драматургију и режију на Високој државној школи за позориште у Кракову.

Колико вам је прича о Сарајевском атентату била позната пре читања драме „Мали ми је овај гроб” Биљане Србљановић?

Знао сам за догађаје везане за Сарајевски атентат из школе, будући да сам ишао у средњу школу у Бечу, па је прича везана за ово убиство била јако важна. Наравно, нисам знао детаље, нисам тачно знао која је идеологија водила атентаторе. Ни они нису били потпуно сигурни шта је њихова идеологија. Али атентат у Сарајеву за мене је увек биo знак почетка 20. века.

На шта вас је асоцирао наслов комада?

Ми смо увек закључани у некој врсти кутије нашег живота и веома је тешко изаћи изван њених граница, јер смо омеђени искуствима свакодневице. Ово је прича о људима који желе да изађу из кутије, односно из свакодневице. Представа показује да излазак из ове кутије може да има јако лоше последице по њих. У исто време дивимо се људима који нису задовољни оним што имају и желе више. Одређени системи у којима се појединци препознају, подстичу их да ураде нешто велико и конструктивно, али постоји много ситуација које људи изграде за себе и које им дозвољавају да се величина испољи кроз деструкцију. Дакле, велики изазов за нас као друштво јесте да створимо такву заједницу која ће мотивисати људе да ураде нешто из свакодневице, али нешто што је конструктивно, а не само деструктивно.

Које дилеме су вас мучиле приликом режије најновије драме Биљане Србљановић?

Представа има два дела: први део је веома драматичан и театралан, други део је поетичан и није театралан. Дакле, ми смо били у потрази за формом како уравнотежити театралност првог и нетеатралност другог дела. Такође, било је јасно да ова представа говори о свету с почетка 20. века. У представи је сачуван тај временски оквир, али смо тражили и начине да покажемо да ову причу причамо из данашње визуре. То мора да се представи углавном кроз глуму. Тражили смо глумачки стил који би био бруталан и директан.

Какав утисак су на вас оставили јунаци Биљане Србљановић?

Свиђа ми се што је показала недостатак концентрације и фокуса код њих. Склони смо да терористима или људима који раде лоше ствари дамо више поверења него што заслужују. Ми понекад мислимо да су они учинили неке неподопштине, да би имали јасан циљ у животу, а у ствари истина је сасвим супротна – људи као Гаврило Принцип или Ли Харви Освалд су изгубљени, они су месечари. И њихова дела су за њих начин да испуне своје празне и конфузне животе. И опет, веома је важно да се креира друштвена ситуација у којој ће људи водити животе којима су задовољни без деструкције.