Приче из три земље

САВРЕМЕНА ПРОЗА
Борислав Чичовачки припада оним писцима чије су биографије толико занимљиве да им је напросто тешко одолети. Рођен је у Сомбору 1966. године, дипломирао је и магистрирао обоу на новосадској Академији и дипломирао биологију на Природно-математичком факултету. Усавршавао се на престижним факултетима у Амстердаму, а у Холандији је уз све то објавио два романа и једну збирку приповедака, те тако стекао име у тамошњој књижевности. Разуме се да се овакве сочне биографије не узимају у обзир када је о самом делу реч, али такви "животописи" ипак служе као некa врста литерарне (а ла Папа Хемингвеј!) удице коју читалац прогута и тек тада увиди да је упецан.

Ту већ имамо посла са делом које овог пута носи наслов "У старини, име му беше Хемус" – књигом која је 2000. године објављена у Холандији. У већ поменутој белешци о аутору стоји да је реч о роману – о чему би се могло нашироко расправљати и што би се тешко могло доказати – али таква расправа нема смисла јер сам писац у предговору јасно каже шта је била његова намера. Књига "У стaрини, име му беше Хемус" заправо је збирка текстова (и приповести) које су подељене у три целине. "Прву чине варљива сећања, скице, на сусрет једне ране младости са лутајућим, неупокојеним духом монархије Хабзбурговаца у сценографији питорескног панонског градића." Друга целина садржи шест приповедака, које је аутор, како сам напомиње, могао сместити под наслов "Шест погледа на смрт моје домовине", описујући "распад највеће јужнословенске државе (дотад створене), праћен очима недужних младих људи, оних чије животне приче следе суноврат земље у којој су рођене". Трећа целина, опет жанровски другачија, најпре је путопис из Рашке који писац надопуњује мислима, сновима, стиховима из народних песама, али и одломцима из интервјуа, те новинских чланака, посебно у предговору инсистирајући на цитатима размишљања два велика књижевника, Киша и Пекића, о национализму.

Дакле, тематски, али и стилски, врло шаролика књига коју на окупу држи интелигентна пишчева досетка преточена у поднаслов: "Прилози за малу географску читанку". Таква одредница даје књизи неку врсту потпоре у самом темељу, над којим настају три одвојена приповедна тока, различите дужине и другачијих поетика. Чини се да се и сам писац прилагођава "језику" и причи "земље" чију је границу прешао. У аустроугарском делу – превише кратком да у себе прими све јунаке и њихове судбине – Борислав Чичовачки, може бити, приповеда посебним тоном, успевајући да нам дочара атмосферу једног од одабраних топонима. У другом делу названом "Другарице и другови..." – делу који би како својом дужином, тако и својом тематском и структуралном јединственошћу могао бити самостална књига – Борислав Чичовачки слаже нешто тврђе приче, понекад са предвидљивим заплетом – приповетке које губе онај тежи, лирски, аустроугарски тон, али зато добијају на брзини, па се брзо одвијају и распадају из свих шест перспектива. Те приче се читају лако, врло су занимљиве, али и горке, врло трагичне, тек понекад пребрзо и "на прву лопту написане", али тако да опет приповедачки глас шапуће: "СФРЈ" иако чаробну реч ставља у заграде, дочаравајући нам опет једну специфичну атмосферу једне специфичне земље. И трећи део се може похвалити тим атрибутом – складом посебне теме и посебног језика који јој се прилагодио – иако је последња целина заправо на плану форме најсложенија. Она почиње цитатом из литургије св. Јована Златоустог, а завршава се новинским цитатима, Слободаном Милошевићем, као и збирком изабраних апсурдних изјава, која завршавају пишчево "Рашко ходочашће".

После свега, јасно је да је Борислав Чичовачки, талентован писац, вредан наше читалачке пажње, до краја спровео у дело идеју из предговора створивши особену повесну сваштару, која је разнолика и некако сва разбацана и неухватљива као и све оно што се на Хемусу догађало.

Док са нестрпљењем очекујемо нове књиге овог писца, постављамо два питања. Прво би било колико ће се и како разликовати рецепција књиге "У старини, име му беше Хемус" у Холандији, где је ова збирка текстова заиста могла бити нека врста занимљивог, лирског историјско-географског водича, и у Србији, међу читаоцима који су у истим тим читанкама одавно заробљени. Друго питање тицало би се саме поетике Борислава Чичовачког. Наиме, у три целине, потписник ових редова, можда сасвим погрешно, примећује две различите поетике. У аустроугарском делу писац нам приповеда једним сочним, готово песничким, богатим језиком, остављајући фабулу у другом плану. Са друге стране, СФРЈ део књиге више је окренут причи, то јест заплету, док је језик овог пута на губитку, те су и приповетке, може бити, због тога нешто сиромашније. Вишеструко талентовани Борислав Чичовачки изгледа да је вишеструко талентован и на самом литерарном плану. Можда би, баш због тога, своју списатељску снагу повећао стварањем одређене приповедачеве равнотеже између ове две "поетике", које би, рецимо, могао спојити један јаснији концепт на самом почетку о ономе што се у књизи жели исприповедати и једна нешто јаснија идеја о томе на који начин се то жели урадити.