Трагом сусрета у Јерусалиму – мирење хришћана

Да ли су Православна и Римокатоличка црква после Екуменске декларације коју су у Јерусалиму потписали папа Фрањо и васељенски патријарх Вартоломеј, учиниле још један корак ка зближавању или уједињавању?

Римокатолички папа Фрањо и православни васељенски патријарх Вартоломеј потписали су у Јерусалиму заједничку декларацију у циљу уједињења хришћана, а потом су одржали заједничку молитву у Цркви Христовог гроба у Старом граду Јерусалима.

Светске агенције оцениле су да је то историјски догађај у хришћанству, јер католици и православци никада нису били тако блиски доктринарно од велике шизме 1054. године, када је дошло до канонског одвајања и прекида литургијске заједнице западне и источне цркве.

Циљ папине посете Светој земљи био је обележавање 50. годишњице историјског сусрета у Јерусалиму папе Павла Шестог и тадашњег васељенског патријарха Атинагоре.

Помирење источне и западне цркве питање је о ком се последњих година не говори само у Ватикану и у Цариграду.

Још је бурни финиш прошлог века наговестио глобално отопљавање односа између католика и православаца, али се метафоре о промени климе у односима хришћанског света, ипак различито тумаче.

Дакле, отопљавање или уједињење? Печат на документ Папа Фрањо и Вартоломеј ударили су на заједничкој молитви у Цркви Христовог гроба. Да ли су тим чином хришћани Истока и Запада икада били ближи у последњих 10 векова?

Обојица верских поглавара, који су нагласили да је пут екуменизма, иако дугачак, ипак пут – неизбежан, тврде да јесу.

Међу заговорницима истинског, што ће речи, трајног помирења и зближавања католика и православаца у Српској православној цркви јесте управо њен први човек, патријарх Иринеј. Једна је од првих изјава патријарха српског по устоличењу била управо да морамо да учинимо све да се ове две хришћанске цркве врате себи и да их путеви који су их раздвајали поново приближе.

Београдски надбискуп Станислав Хочевар за „Политику” оцењује да сусрет двојице поглавара заправо подразумева и зближавање и отопљавање односа између две цркве. 

– Морамо радити на томе да се континуирано наставља дијалог обе цркве. И папа Фрањо и васељенски патријарх Вартоломеј показали су велику храброст да наставе дијалог, Тај пут је био тежак, али има велико значење. Сви смо очекивали тај сусрет и врло му се радујемо. Очекујемо, такође, више позитивних и интегралних интерпретација тога сусрета – каже Хочевар.

Шта то значи за нас, православне и католике, који живимо једни са другима и једни поред других?
Хочевар наглашава да то значи да смо позвани да оснажимо континуирани дијалог.

– Сусрет у Јерусалиму нам показује да морамо више гледати на теолошка питања, а не заустављати се на подручју историје и конфликата. То је истовремено и позив за друштвене заједнице да што пре проуче интегрално прошлост, како би што пре дошло до пуног помирења. Због општег добра морају ближе сарађивати источно и западно хришћанство – наглашава Станислав Хочевар. 

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић из Митрополије црногорско-приморске за наш лист каже да је уочио како је добар део медија и у Србији и у региону погрешно објавио да су цариградски патријарх Вартоломеј и Римски папа Фрањо наводно потписали декларацију о уједињењу источних и западних хришћана.

– Као хришћани увек треба да имамо у виду реч Христову којом је позвао своје ученике на јединство у Цркви. Раскол из 1054. године није настао вољом двојице нити се вољом двојице, барем кад је Православна црква у питању, може превазићи, али не треба губити из вида да првојерарх православних и поглавар римокатолика увек имају посебну одговорност. Мислим да и цариградски патријарх и римски папа овим сусретом и дијалогом показују одговорност у погледу покушаја превазилажења раскола – наводи Џомић.

Према његовим речима, у делу јавности се дијалог између православних и римокатолика већ одавно третира као „покушај унијаћења или продавања вере за вечеру од стране православних јерараха”.

– Озбиљни и одговорни људи знају да никоме од православних не пада на памет да кроз дијалог између Православне и Римокатоличке цркве или на неки други начин, православци треба да постану римокатолици. Православна црква је скоро 10 векова након велике шизме чувала и очувала свете догмате и каноне тако да никоме данас не пада на памет да то најзначајније наслеђе из било ког разлога одбаци ради „екуменизма” – напомиње Џомић, оцењујући да је ипак важно да се води богословски дијалог и да се тражи начин да се уклоне разлози и то првенствено догматске природе, који су довели до раскола 1054. године.

– Наши верници треба да знају да коначна одлука у Православној цркви није на једноме или двојици него на Васељенском сабору Цркве Христове – оцењује он.

Утицај Московске патријаршије

Kључну улогу у евентуалном приближавању односа између католичког и православног света ипак ће имати Москва, оцењују аналитичари. Иако у име свих православних цркава у свету наступа васељенски патријарх Вартоломеј – „први међу једнакима” – Московска патријаршија је кључан фактор у процесу помирења Истока и Запада.

Руски патријарси до сада су имали много тврђи став према Ватикану. У том односу, препознаје се утицај светске политике, а не религије.

Хоће ли зато процес помирења хришћанског Запада и Истока трајати годинама, деценијама или вековима?