Од чауша до преношења преко прага

Ваљево – Кад се удруже грађани и струка, онда је, по правилу, успех загарантован. Да је то тачно, потврђује и недавно отворена изложба „Венчани и свадбени обичаји у ваљевском крају”, приређена под кровом Народног музеја као централни догађај манифестације Ноћ музеја у овом граду. Изложба има и поднаслов, који гласи „Поделите ваше успомене с нама” јер се састоји од више стотина фотографија и других експоната које су организатору значајним делом уступили грађани.

Као резултат те сарадње, на једном месту сабрани су бројни детаљи, приче и сећања о свадбеним обичајима и церемонијама од краја 19. века до данашњих дана. Старији могу да се подсете а млади да сазнају: зашто се млада носи преко прага, због чега на венчању носи вео, зашто је даривање заступљено у свадбеном ритуалу у Србији, ко су чауши, који су стари свадбени обичаји опстали до данас, као и друге занимљивости и појединости.

– Тема свадбених и венчаних обичаја до сада није озбиљније обрађивана, нити етнолошки истраживана, бар када је реч о ваљевском крају. Ово је прва поставка те врсте која представља ретроспективу тога што се на овом плану дешавало у протеклих 100 и више година. Свадбе су значајан тренутак у животу сваког појединца и породице, али исто тако и важан део историје једног краја. Кроз њих се преламају и очитују многи друштвени, социјални, културни и остали токови једног краја, односно простора. Међу експонатима који презентују последње деценије 19. века посебно се истичу две позивнице за венчање Јелене Пиклмајер, ћерке ваљевског апотекара Клаудија Пиклмајера, с Алексом Анђелковићем, 1894. године. У ваљевском крају с првим деценијама 20. века примећује се јак модни утицај Европе. О стилистима тог времена најбоље сведочи изложена венчаница Миле Јевтић из 1935. године, коју би данас радо обукла свака млада. Ми смо изложбом паралелно пратили све обичаје, како у граду, тако и на сеоском подручју – каже ауторка поставке Гордана Пајић, етнолог Народног музеја у Ваљеву.

Многи стари обичаји, као што је био онај кад млада с младожењом тресе шљиву окићену новчаницама, више не постоји. Међутим, преношење младе преко прага, како се види из поставке, и даље одолева налету нових трендова. Етнолози објашњавају да је тај ритуал присутан по селима, али и у граду, и да представља веровање да испод прага почивају преци с којима млада не сме да дође у физички контакт. Некада су невесте прекривале лице и главу белим пешкиром, а нешто касније велом, због веровања да млада не сме бити изложена погледима „злих очију”. Испомоћ овом обичају било је ангажовање свадбеног чауша, забављача гостију, такође с намером да се пажња недобронамерних погледа скрене с младенаца. И везивање руку младенаца представља симболичну везу између две породице и на сеоском подручју опстало је до данас. Већина заборављених и потиснутих обичаја, како се може видети из поставке, од краја осамдесетих година прошлог века све више улази у моду, како у граду тако и селу.

– Са бројних фотографија може се видети да су после Другог светског рата нова комунистичка власт и идеологија потенцирали скромност у свим сферама живота, па и код свадбених обичаја. Посетиоцима ће постати јасно и да нису тачне приче како су комунисти забрањивали венчања у црквама и да је тако нешто било остављено свакоме на вољу. По портама се можда јесу врзмали удбаши, али о забранама нема доказа. Посебну занимљивост чине предбрачни уговори, реверси и рачуни о миразу који млада уноси у породицу, потврде о донетом новцу, рачуни о поклонима и другим материјалним стварима, што је иначе био обичај тих времена и у већини европских земаља. Захваљујући свадбеним и венчаним обичајима, направили смо још једну музејску причу и прошетали се Ваљевом и околином кроз цео 20. век. Том темом дотакли смо многе сфере живота и показали да свадбе поново постају важан друштвени обичај – наглашава Гордана Пајић.