Добром цртежу и идеји време не шкоди

Ретроспективна изложба „Књиге отисака” која сведочи о скоро пола векастваралаштва Југослава Влаховића, илустратора-карикатуристе и графичког дизајнера, биће отвoрена вечерас у 19.30 часова у Галерији Музеја примењене уметности у Београду. Влаховић ће са Бором Ђорђевићем отпевати песму коју му је славни рокер посветио, са кључним стихом: „Јер се црта све до смрта”. То није чудно за аутора који тврди да је заједничка црта свему што је урадио била– духовитост. Публици ће се потом обратити уметник Растко Ћирић и новинар Драган Јовановић.

У студентским данима Влаховић је имао динамичну мултимедијалну каријеру. Учествовао је у мјузиклу „Коса” на сцени Атељеа212, био је један од оснивача музичког састава„Породична мануфактура црног хлеба” и перформансгрупе„Екипа А3”.Објавио је неколико хиљада карикатура и илустрација у страним и домаћимчасописима. Опремио је књиге других аутора, омоте плоча поп и рокбендова,календаре, плакате, поштанске марке... Токомпрвог боравка у Њујорку, 1982. године, Влаховићеве илустрације икарикатуре објављују„Њујорк тајмс”, „Тајм”, „Винер журнал”, „Винер цајтунг”, „Републик”, „Сонтагсблат”, „Цајт”, „Монд”, „Курир интернационал” и други. Запослен је у „Нину”.

Ретроспективе увек побуђују сећања, а понекад се у новом светлу види све оно што је аутор радио током дугог периода, шта за вас значи ова изложба у МПУ?

Позив за овакву ретроспективудоживео сам као признање. Београдска традиција је да „производи” добре и духовите уметнике. За сваку похвалу је што је МПУ то уочио и скоро сваке године представља понеког од духовитих уметника који нису само цртачи. Поготову ја нисам само цртач, бавио сам се и фотографијом, графичким дизајном, као студент и перформансом, био сам и музичар, а касније и дизајнер плоча...

Овакав тип изложбе никада не може све да обухвати, али шта ће публика коначно моћи да види?

Ретроспектива није комплетна слика мог рада, али утисак је да сам био доследан свом ставу. До 5. јула биће изложено око 500 радова насталих у распону од пет деценија. У одабиру је учествовао кустос Слободан Јовановић, а обиман каталог на 260 страна настао је на основу заједничког рада Јовановића, дизајнера Душана Ткаченка и мене. По грубој процени имам око 10.000 објављених радова, од тога више од 7.000 у „Нину”. Направљен је избор који обухвата период од 1968. када сам почео активно да учествујем у уметничком животу у најширем смислу речи, иако сам тек почињао да студирам. Ипак, реч је о периоду од педесет година јер је изложен и један линорез из 1964, аутопортрет, први мој графички рад, отисак.

Данас изгледа незамисливо да се у једној редакцији проведе готово читав радни век, зашто сте остали верни „Нину”?

Верност „Нину” траје 38 година. Крајем 1976. сам почео сарадњу са овим листом, након доласка из војске.Уочили су да сам радио нове и за то време необичне радове и од почетка су ми поклонили поверење, подржали ме и нису ми се много мешали. Дела тог типа појављивала су се обично на конкурсима и фестивалима, али не и у новинама, а ја сам успео да озбиљан, графички захтевнији цртеж, захваљујући идејама, брзини и вештини, пласирам у новини у којој немате много времена. „Нин” ме уозбиљио и концентрисао сам се на свој стил који је ишао у правцу графике.

Да ли је било неопходно да своје многобројне таленте на крају сведете и начините конкретан избор?

На животном путу чини ми се да сам увек био у право време и на правом месту. Како сам постајао зрелији радио сам озбиљније пројекте. Нисам се задржавао на студентским резултатима, мада ми је понекад жао што сам престао да се бавим музиком или перформансом, где сам био у првим редовима са Марином Абрамовић, Рашом Тодосијевићем и осталима. То сам свесно занемарио схвативши да човек не може све да стигне.

Како је изгледао сусрет са Њујорком и зашто нисте пожелели да останете тамо?

Кад сам осамдесетих одлазио у САД понудио сам графичка решења која су Американцима била непозната, био сам технолошки испред њих. О идејном аспекту и да не говорим, то је било свеже и ново за њихову средину. После мене 1982. дошли су и Петричић, и Мирко Илић… и сви су имали успеха. Многи су се чудили зашто сам се уопште враћао у Србију. Истина је да врхунски фудбалер не можете да будете ако нисте у великом тиму. Међутим, мој посао је ипак једна солистичка категорија. Било ми је добро у „Нину”. Ти инострани излети су трајали по месец, два и тако пет до шест пута у Њујорку, али враћао сам се овде јер сам имао тоталну слободу. У Америци имате много могућности у том позиву, али и ограничења. На ретроспективи се налазе новине из тог њујоршког периода као документ. Новине су пролазне, али волим ту динамику и продукцију, а ваш рад добацује до стотине хиљада људи. Необично је да ваше дело може да види толико света, за разлику од галерија где је мали број посетилаца.

С обзиром да сте радили у новинама које су „пролазне” да ли сте бринули како да се трајно сачувају ваши радови?

Свестан пролазности правио сам компилације својих дела у књигама и десетак таквих сам сачинио и оне су део ове ретроспективе. Имам и једну необјављену „Инвентар у фотошопу” коју ће публика видети. Био сам сведок разноразних догађаја, промена на политичкој и друштвеној сцени и све сам пропратио цртежима. Добром цртежу и идеји време не шкоди. Добар рад је безвременски. Неколико њих бих истакао: рецимо цртеж на почетку сарадње са „Нином” који приказује човека коме горе новине, оне су светлост, осветљавају, али горе и нестају. Објављиван је неколико пута, чак и на марки коју је МПУ штампао за ову изложбу. Графика клесача који сам себе клеше из једног комада камена, за коју сам добио Пјера 77 и циклус графика „Сликари воајери”. Потом рад са албума „Рибље чорбе” „Мртва природа”.  

Биљана Лијескић