Жедне њиве поред воде

Суботица - Према првим проценама ратара, само је у суботичком атару штета од суше око 35 милиона евра, што је вредност којом је било могуће изградити заливни системи на преко 7.000 хектара! Суша на њивама спржила је онолико новца колико би било довољно да је уложен у системе за наводњавање, да се северна Бачка заувек реши зависности од сушних лета. Цена система за наводњавање по хектару износи 5.000 евра, ако се узима најсавременија опрема, па није тешко израчунати величину инвестиције коју је ове године "истопило" сунце. Када се томе дода да је 2003. суша овде начинила штету од преко шест милиона евра, јасно је колики се данак плаћа делом због сиромаштва, а делом и због недовршене стратегије о газдовању водама.

Јер, воде има довољно. Радници водопривредног предузећа "Северна Бачка" управо копају нова два километра водотока, како би воду из канала Тиса - Палић разгранали по терену. До сада је у канал између Тисе и Палића, који је почео да се гради још 1985. године, уложено око 25 милиона евра, који леже потпуно неискоришћени као "мртва" инвестиција. Уз обале овог канала, протежу се хиљаде хектара жедних њива јер воду из канала нико не користи.

- О проблему наводњавања могуће је говорити као о низу нелогичности. Стратегија о снабдевању водом, из средине осамдесетих, када је и почела изградња система Дунав - Тиса - Дунав, и даље је на снази и држава сваке године издваја скроман износ да се наставе радови на каналу. Ми данас у северној Бачкој имамо изграђена 24 километра канала до Палића, девет километара до речице Чик, а до Криваје треба изградити још 15 километара - каже за "Политику" Славко Врнџић, технички директор ВП "Северне Бачке". Од изграђеног регионалног система, воду користи само рибњак "Капетански рит", са око 600 хектара површине, и ратари на још око 300 хектара, што је веома мали удео у читавом концепту снабдевања водом северне Бачке.

Са овим системом, од преко 40.000 хектара ораница у суботичком атару, вода би могла да дође бар до половине ораница, али онда ту настаје други проблем. Сваки ратар издваја држави одређени износ на име ставке газдовања водама, а при том од тога он нема готово ништа. Каналски систем Тиса - Палић грађен је пре свега са циљем да воду из њега црпе велика пољопривредна газдинства, потом Палићко језеро за обнову воде и на крају и индустрија за техничку воду. Данас је не користи нико. Великих пољопривредних газдинстава више нема, сви су пропали или приватизовани, а канал се протеже великим делом и кроз државну земљу, па нико није вољан да инвестира у систем за наводњавање када не зна шта ће бити судбина државног земљишта. Повремено је вода и упумпавана у Палић, али је скупо одржавање еко-система, јер он тада као једини корисник мора да сноси трошкове укључивања пумпи, што знатно повећава цену литра каналске воде. Ни велике индустрије, која би користила каналску воду као техничку, такође више нема. Тако канал остаје као сврха сам себи.

- Уз најједноставнију заливну опрему, постављену само дуж канала, вода би могла да стигне бар до 1.000 хектара ораница. Међутим, чак ни то се не користи. Нашем предузећу би наравно било у интересу да систем функционише и ми нисмо ни наплаћивали коришћење воде, само да мотивишемо ратаре, али вода из канала за заливање користи се тек спорадично и више као изузетак - каже Врнџић.