Таблоидно

Име Дра­га­не Бо­ље­вић ушло је у новинске наслове 2009. го­ди­не, ка­да је пред­сед­ни­ца Дру­штва су­ди­ја нашла сме­ло­сти да се јав­но ус­про­ти­ви у то вре­ме кључ­ном по­ли­тич­ком про­јек­ту Де­мо­крат­ске стран­ке.

Власт Бо­ри­са Та­ди­ћа на­зи­ва­ла га је „ре­фор­мом пра­во­су­ђа”, али Дра­га­на Бо­ље­вић му је да­ла пра­ви на­зив: би­ла је то по­ли­тич­ка чист­ка су­ди­ја, по крат­ком по­ступ­ку и по тај­ним кри­те­ри­ји­ма, су­прот­но свим европ­ским нор­ма­ма.

По­се­че­на је пред­сед­ни­ца углед­ног Дру­штва су­ди­ја и још 836 су­ди­ја ко­ји ни­су про­шли ре­и­збор у ре­жи­ји На­те Ме­са­ро­вић, Сне­жа­не Ма­ло­вић, Сло­бо­да­на Хо­ме­на и још не­ко­ли­ко ли­ко­ва чи­ја је име­на чи­та­лац мо­жда већ за­бо­ра­вио.

Ка­да су но­ви­на­ри пи­та­ли го­спо­ђу Ме­са­ро­вић за­што Дра­га­на Бо­ље­вић ни­је ре­и­за­бра­на, та­да­шња пред­сед­ни­ца Ви­со­ког са­ве­та суд­ства зло­слут­но је од­го­во­ри­ла, „зна она”. Са нај­ви­ше и нај­ва­жни­је пра­во­суд­не функ­ци­је у др­жа­ви ба­ци­ла се бла­том на све не­и­за­бра­не су­ди­је. Не по­ми­њу­ћи ни­јед­ног, све их је упр­ља­ла ре­кав­ши да „ме­ђу њи­ма” има оних ко­ји су др­жа­ли бу­ти­ке, ка­фа­не, пе­ри­о­ни­це, ко­ји су се ба­ви­ли га­та­њем, бе­лом и цр­ном ма­ги­јом или би­ли у љу­бав­ној ве­зи са окри­вље­ни­ма ко­јим су­де... По­твр­ди­ла је и „са­зна­ње” Пре­са да се јед­на кан­ди­дат­ки­ња за су­ди­ју у Но­вом Са­ду ба­ви­ла и ви­со­ком про­сти­ту­ци­јом.

Та­ко се „про­за­пад­на и де­мо­крат­ска” власт об­ра­чу­на­ва­ла са не­по­слу­шним су­ди­ја­ма. Дра­га­на Бо­ље­вић је стр­пљи­во гра­ди­ла до­ку­мен­та­ци­ју и ар­гу­мен­та­ци­ју по­мо­ћу ко­јих је алар­ми­ра­ла ко­ле­ге
у МЕ­ДЕЛ-у, европ­ском удру­же­њу су­ди­ја и ту­жи­ла­ца. По­сти­гла је да моћ­ни МЕ­ДЕЛ о скан­да­ло­зној чист­ки су­ди­ја у Ср­би­ји пр­во оба­ве­сти Европ­ски пар­ла­мент, а за­тим на­те­ра Европ­ску ко­ми­си­ју да власт у Ср­би­ји при­зи­ва па­ме­ти. Ње­не европ­ске ко­ле­ге иза­бра­ле су је за свог ге­не­рал­ног се­кре­та­ра, ка­да су ви­де­ле ка­ко се бо­ри за не­за­ви­сност пра­во­су­ђа у Ср­би­ји.

А он­да је от­кри­ла да је то био лак­ши део по­сла. Те­же је би­ло при­во­ле­ти ис­пре­па­да­не срп­ске ме­ди­је да оба­ве­сте јав­ност да Стра­збур и Бри­сел ло­ше ми­сле о срп­ској ре­фор­ми. От­кри­ла је да не­ма не­за­ви­сног пра­во­су­ђа без не­за­ви­сних ме­ди­ја. И обр­ну­то.

А са­да ви­дим у јед­ном та­бло­и­ду да не­ке ње­не ко­ле­ге ано­ним­но твр­де ка­ко не по­сти­же ре­зул­та­те на су­диј­ској функ­ци­ји за ко­ју се по­но­во из­бо­ри­ла. Али, про­вла­чи се ту и пи­та­ње за­што је Дру­штво су­ди­ја бра­ни­ло не­за­ви­сност суд­ства на при­ме­ру су­ди­је Вла­ди­ми­ра Ву­чи­ни­ћа, ко­ји су­ди Ми­ро­сла­ву Ми­шко­ви­ћу.

Не знам ка­ко се го­спо­ђа Бо­ље­вић осе­ћа­ла ка­да је сво­је име по­но­во ви­де­ла у наслову та­бло­и­да, али је ме­ни би­ло ве­о­ма не­при­јат­но. Ваљ­да то не значи да сва­ка власт у Ср­би­ји мора да пра­ви исте гре­шке? Јер осо­бе по­пут Дра­га­не Бо­ље­вић морале би бити дра­го­це­не сва­ком дру­штву и сва­кој озбиљ­ној вла­сти.