Сезона неких нових нота

Ускоро ће сто дана откако је Ивана Стефановић своје ноте заменила неким другим папирима које чита, мерка бројке на њима, кад затреба ставља потпис, удара печате... Познату композиторку срели смо у новом радном амбијенту, у њеном кабинету државног секретара Министарства културе. Још нека позната лица уђу или провире у ову просторију, широку и високу. Један креативан тим окупио се у овом владином ресору. Па, дела ћемо тек видети. Без обзира што су нашој саговорници сада све уметности једнаке, а очи упрте и у толике друге ствари из најшире културне сфере, ипак смо инсистирали да у овом разговору највиши тон буде онај који се тиче музике. И несхватите то као пристрасност, већ само као нашу жељу. Једноставно, Ивани Стефановић музика је нешто најближе, њен уметнички "завичај" по којем је и препознају у јавности.

Не, нимало тако! Мислим да свако треба да се покаже на више различитих поља. Зато се ја и не осећам као да сам на некаквом другом задатку, већ само као неко ко, рецимо, гледа на ствари са једне друге стране. Своје многобројне личне опсервације покушаћу сада да употребим у овом свом новом раду који, рекох, не сматрам привременим, већ једним јако озбиљним и одговорним послом. Није то никаква лака шала, излет у нешто друго, некаква лична проба. Од вас се траже резултати, полагање рачуна и на сва тешка питања која нас очекују морамо имати чврсте одговоре. Овде посла толико има да сада мање пишем - музику, али је зато више слушам. Барем да тако примим своју неопходну дозу. Уметник увек мора да буде у току, да гледа и слуша оно што други раде. Ја се тако и сама лакше ситуирам и проналазим музику у себи.

Много је питања најтежих, али за мене је, можда, то најпре оно које се тиче наследства. Кад уђете у ове просторије ви преузимате и веома много туђих дела. Када се са нечим од тога потпуно слажете то је онда једна фантастична позиција, али шта са оним другим... Овде вас дочекају читави слојеви нечега што се слагало деценијама, кроз различите периоде и политике. И није лако све то прокрчити. Проблем је што, по мом мишљењу, наше друштво културу не третира довољно озбиљно. Држава као да неће да је види као нешто што је ужасно важно, и за садашњост и за будућност. На некаквој скали важности култура је увек негде на самом дну. Ми ћемо се, ето, прилично потрудити да штошта променимо.

На мом столу су разни документи и папири, али оно што је заиста примарно јесте да управо припремамо пројекте за 2008. годину, јер од нас сви очекују планове. Наше није да креирамо програме, али јесте да их подстичемо и да креирамо културни амбијент.

Уметничка музика је, објективно речено, и тако у "кандидатури" да буде у најлошијој ситуацији. Потрудићу се свакако да се неке ствари поправе, што би, мислим, урадио и неко ко није музичар, али жели добро музици. Треба, рецимо, поправити стање савременог музичког стваралаштва. Заборављамо да овде има сјајних композитора, ансамбала и солиста. Између Гуче и Егзита као да се негде затурио термин уметничка музика. Све је сведено на Београд, у коме је музички живот солидно уређен, али је зато остатак Србије, мање-више, у једном жалосном стању. Е, ту негативну климу треба одагнати. Направићемо и бољу ситуацију за Трибину композитора, право место за стимулацију стварања домаћих дела. Наша дужност је и брига о музичкој баштини. Треба сачувати старе рукописе, повезати звучне архиве, којих има расутих по Србији, али су доста изоловани. У све то треба укључити и дигитализацију. Понекад се мора бити хитар, јер ако нешто на време не сачувамо сутра га можда више неће бити.

То заиста једна стара, добра манифестација. Добар је и њен овогодишњи програм. Знам да "Мокрањчеви дани" већ дуго кубуре са средствима. Са наше стране, ја мислим да су "Дани" заслужили и добили подршку. Она је знатно већа од оне коју им је одобрила комисија на конкурсу. Све то је из оног претходног периода. Сада је та бројка скоро триплирана. То је била наша интервенција.

Очекујем ускоро неколико концерата моје музике. И да се зна: све то раније је уговорено. Тачне термине и места не знам. Да откријем толико да ће флаутиста Љубиша Јовановић са једним проширеним саставом извести моје "Необичне сцене са Хомеровог гроба у Смирни". Ово дело плод је моје фасцинације једном, не нарочито познатом, али дивном Андерсеновом бајком "Ружа са Хомеровог гроба". Тако стара, а тако модерне структуре. Тако је настао овај десетоставични концерт за соло флауту и један мало већи инструментариј.

Била бих најсрећнија ако бисмо успоставили систем, под чиме подразумевам уређен закон и критеријуме. И да све то, као нека најбоља машина, функционише и када министар и ми около њега нисмо ту. То је знак да је систем прорадио. Друго, била бих срећна и да видим како градови у Србији живе свој самосталан културни живот. Да међу собом размењује програме и да свако сачува своје карактеристике, препознатљивост. И на крају: ми смо народ мали и култура мала, зато би ме обрадовала и већа солидарност међу нашим уметницима, више заједничких наступа. Кад би те уметничке подршке и слоге више било сигурна сам да би нас и у свету другачије схватали и прихватали.