После рата

Није лако одолети искушењу и заобићи ректора Мићу. Човек јесте тема, душу дао и за Коракса и за Нушића. Идеалан књижевни лик за неког новог Иљу Иљфа и Јевгенија Петрова. Остап Бендер, Иван Цвијовић и Арсен Лупен, све то испод једне коже.

Али, ипак, нимало не сумњам у његов опстанак, академски и власнички. Мића уме са свима, има више урнебесних живота и свакако ће претећи, на радост и уз забаву наше естрадне јавности.

Што се мене тиче, доста о њему. Разапет је на крст, и свако може да баци камен пре ректоровог васкрсења.

Док се Србија бави академским настраностима и покушава да уреди своју разроку спољну политику, тероризам се оглашава у својој герилској варијанти. Наш лист пише у броју од петка да џихадисти крећу на Багдад. Нема их много, али су сурови и војнички добро организовани. Њихова бруталност и немилосрдне ликвидације изазивају страх, панику и ужас. Управо тим редом. Насиље је само средство за дистрибуцију масовног страха, медијску агресију и најаву исламистичке политичке платформе (џихадски калифат).

Терористи у облику страшне војске, који нападају Ирак, маркетиншки припадају Ал Каиди, која иначе не постоји као хомогена организација, али као идеја свакако да. Шта је у основи те идеје, углавном је познато, мада је терористичка армада у Ираку (Идил), по суровости надишла своју матицу. Дакле, много је више фанатизма, и младих, релативно недавно регрутованих фанатика.

Заузимање читавих градова, егзодус њихових становника и страх у метрополи Ирака, доводи у питање стратегију глобалне борбе против тероризма. Велике силе, које су и његове стратешке мете, нису у стању да се договоре око прихватљиве дефиниције тероризма. Али, та околност не мења много ствари. Државно насиље против фанатичног сејања страха неселективним ударима, не даје довољно ваљане резултате. Овде би могао да буде добар пример римског диктатора Калигуле и саветника неколико царева, Агрипе. Он их је ваљано саветовао, и тако надживео и њих и њихову убилачку суровост. Па је, по легенди, Агрипа рекао Калигули: „Цезаре, ти можеш да убијеш кога год желиш у царству, али једнога нећеш моћи!”

„А кога то?”, питао је наводно Калигула.

„Онога који ће доћи после тебе.”

Американци су дуго тражили Осаму бин Ладена. Био им је потребан као највећи непријатељ, човек кога су учили занату, а он им се одметнуо, као симбол Ал Каиде. Као неухватљиви фанатик, мудрији од својих гонилаца, човек који је преживео много својих смрти, мит који ће надживети своје ликвидаторе.

Нашли су га и убили у акцији која се претворила у спектакл масакра, директно преношен у Белој кући. Био је то тријумф, скоро еуфорично олакшање Вашингтона, уверење да је борба против тероризма практично завршена, јер је нестао онај од кога све зависи. Без кога се организација руши као да је остала без темеља.

Ништа погрешније од тога.

Убијен је Оcама, али не и вођа Ал Каиде. Појавио се нови лидер, млад и образован, опаснији од свог већ остарелог и резигнираног претходника. Он прети Америци, говорећи да ће у односу на његове подухвате који следе, 11. септембар 2001. изгледати као обичан локални вашар.

И то је, наравно, модел дистрибуције страха на простору где се страх најуспешније и најлакше шири. Америка јесте осетљива на уверење у своју унутрашњу нерањивост, а на ране одговара више емоцијама и прекомерном силом него разумом. Интервенција у Ираку јесте катастрофални распоред политике и силе, пример лоше употребе снага кад су већ употребљене, и давно потрошеног марионетског облика „послератног” политичког устројства.

Показало се да време „иза рата” за Ирак никада није дошло, те да је Америка немоћна у било каквој експлоатацији хаоса који је сама створила.

Исламски милитанти, који су ратовали у Сирији, доказују свету да за њихов облик насиља не постоје границе, нити разуман одговор „легитимне силе”. А то буквално значи да државни терор не може ништа тероризму, и да се морају тражити сасвим нови модели, ако већ није касно за то.

Шездесетих и седамдесетих година терористи су били мање сурови и нешто селективнији. Знало се ко су „звезде”: Иљич Рамирез Санчез, познатији као Карлос, Лејла Калед, Андреас Бадер, Урлике Мајнхоф, Шакал (неколико терориста је користило тај псеудоним), група из италијанских Црвених бригада, убице Алда Мора.

Данас, терористи су они који су обучени за једнократну употребу. Експлодирају заједно са својим штапинима, и као да нису ни постојали. Вође се појављују ретко, снимајући своје изјаве у скровиштима.

Војска терориста у Ираку, ипак је нешто ново. Облик насиља који ескалира као значајан оружани верски фанатизам и изазов државним снагама, које се тешко носе са тако жилавим борцима. Али њихов опстанак без медија није могућ, јер ће они (медији) пренети сваки ужас који је последица насиља. Из простог разлога, јер се тако нешто не може прећутати.