Савршена олуја

Некада давно у Србији се играла сјајна кошарка. Тренери и играчи су у слободно време завршавали факултете, а бацање лопте на кош звало се академским спортом. Данас се ти преживели одликаши стиде оног што се назива – српским баскетом. Јер он одавно не постоји. Одржавао се, додуше, вештачки у животу, убацивањем државних пара у кошеве Партизана и Звезде. Али је, заправо, то била само илузија о игри на два коша.

Прекјуче, на паркету хале „Пионир”, није се играла прва утакмица финала кошаркашког првенства. Било је то банчење и дивљање ког би се постидели и сеоски пијанци. Чини се да су чак и хулигани оба тима били затечени том експлозијом простоте која је покуљала са клупа Звезде и Партизана и разлила се потом на игралиште, као фекалија која се скупљала свих ових година испод лакираног паркета.

Навијачи су се, срећом, забављали само бацањем столица. После савршене олује дивљаштва страховао сам да ће на коначној сахрани српске кошарке, та младеж са трибина, на крају бесмислене последње четвртине, уместо свеће, ритуално запалити „Пионир”.

Треба ли, после оне килаве макљаже и три и по сата мучења, лактања, прекида утакмице, пражњења хале, бежања у свлачионице па враћања на терен, дозволити да се одиграју све утакмице до краја? Или је ипак лековитије учинити оно што би урадио сваки хирург: да коначно очисти гангрену са некадашњег поноса српског спорта.

Могле би силне шуме да се исеку како би се наштампале новине о узроцима пропасти нашег баскета. Ако је Партизан већ 12 година државни првак, па је сада, изгледа, дошао ред на Звезду, може ли тренер попут Дулета Вујошевића дозволити себи да ускоро постане први тренер на свету коме ће бити суђено због три секунде у рекету? Може ли Звездин председник Небојша Човић, који у слободно време бије новинаре, бити и даље на том месту? Замислимо Дуду Ивковића који јури за судијама, помиње им мајке и сестре и вуче их за дрес, као што то чини Вујошевић? Помислимо само како би изгледало да је Бора Станковић ноћу сачекивао репортере и млатио их десним директом, као што је то недавно учинио Човић?  

Може ли, дакле, српска кошарка бити талац два тима, ваљда једина у Европи, који не држе заједничку конференцију за штампу? Можда је решење да Човић и Вујошевић, као симболи клубова око којих се окупљају политички, национални, спортски и бизнис-радници, изађу сами на паркет „Пионира”, без присуства публике, камера и чистачица.

Или је можда решење да се коначно сетимо Чачка, Ужица, Суботице, па да тамо потражимо новог Кићу, Прају, Моку, Салета Ђорђевића или Дивца. Да, то би било благотворно: послати Звезду и Партизан у последњу – бетон лигу. Тамо се, кажу, игра најбољи баскет.