„Ромео и Јулија” у Дубровнику

Од нашег специјалног извештача

Загреб – Зашто Шекспир данас и овде, питање је које је данас у моди. То је исто као да ме питају зашто Мона Лиза, Антигона, Бетовен? Па, због лепоте која је у њима, а која ће спасити свет! Због кодова нашег постојања који су у њему записани. Шекспировог „Ромеа и Јулију” радим због љубави, због мржње која је убија, одувек у свим временима и свим просторима, због немогућности да волимо и када љубав имамо...

Ово су разлози због којих редитељ Јагош Марковић, како каже, поново ради најпознатију Шекспирову трагедију „Ромео и Јулија”. Овога пута је добио позив од Крешимира Доленчића директора „Дубровачких летњих игара” да у њиховој фестивалској продукцији премијерно уради познату Шекспирову љубавну причу. Представа ће прво сценско читање имати 25. јула у простору ренесансног дворца Скочибуха, чиме ће уједно бити отворен фестивалски драмски програм. Марковић поред режије потписује и сценографију и избор музике. Дело је превео хрватски песник Луко Паљетак, адаптацију текста урадила је Александра Гловацки, а костиме Лео Кулаш. Ово је Марковићева друга режија „Ромеа и Јулије”, први пут је радио пре двадесетак година у београдском позоришту „Бошко Буха”.

Шекспирову Јулију тумачи Кристина Стевовић, а Ромеа Роберт Будак. У подели су и Жарко Савић, Синиша Поповић, Јелена Перчин, Наташа Јањић, Борис Свртан, Амар Буквић, Нева Рошић и Горан Гргић.

– Чини ми се да је Дубровник најбоље место на свету баш за комад о љубави, баш за Ромеа и Јулију, јер он је сам од лепоте и од љубави саздан, и од метафизичког заборава, као уосталом и Скочибуха, која је и симбол лепоте и убијања лепоте, заборава, вредности. Представом „Ромео и Јулија” желим да се сетимо љубави, колики је грех мржња, да проживљавајући страсти са ликовима-глумцима кроз катарзу постанемо бољи, ближи добру у себи. То није мало. Овако мислим после сваке пробе на којој проживљавамо њихове патње и долазимо до закључка: како је опрост једина истина, коначна и правда коју до краја смемо извршавати без сумње. Да, све је у љубави и од љубави – у даху нам је изговорио Јагош Марковић, кога смо приликом недавног боравка у Загребу затекли у Хрватском народног казалишту где управо и припрема представу „Ромео и Јулија”. Окупани јаком кишом и редитељ, и глумци, и аутор овог текста, уживали су тог послеподнева, у петак, 13. јула у чарима Шекспирових речи и емоција.

Јагош Марковић са екипом глумаца, одабраном на аудицији, још увек држи пробе по етапама. У једној сали пратио је „љубавне сцене” које са пуно емоција и страсти припремају Кристина Стевовић и Роберт Будак. Паралелно са овим пробама, у другој сали затекли смо глумца Амара Буквића који тумачи Меркуција како увежбава своје сцене са инструктором мачевања. А Јагош Марковић, пун енергије и емотивног набоја, ради нове представе ма где боравио, и стиже свуда. Једино му је, по енергији, озбиљну конкуренцију правио неуморни костимограф Лео Кулаш, кога смо протеклих дана у Загребу затицали буквално свуда: у тржним центрима, на улицама, клубовима… У потрази за правим материјалима јурио је на све стране, па је чак стигао и да поздрави београдску екипу представе „Уносно место”, са којом је ЈДП гостовао на 38. „Данима сатире Фадила Хаџића”.

– Ромео је удаљен од света који је погрешан, који се ослања на материјално, он се прво заљубљује у Розалину, а тек после у Јулију, јер тражи праву љубав, у смислу патетичне љубави, како бисмо данас рекли, због које бисмо били спремни да дамо и живот, да заједно умремо, јер када та особа умре и део наше душе умре. То је љубав због које се и мржња њихове две куће заустави, јер на крају, њиховом смрћу чланови завађених породица постају свесни шта се догодило, и тада предстаје и рат. Желимо да покажемо колико је љубав неопходна, колико се данас све више ослањамо на брзину, колико смо везани за новац, хтели ми то да признамо или не. Ромео и Јулија су нешто више од тога – објашњава Ромео, односно глумац Роберт Будак.

Љупка Кристина Стевовић, Шекспирова Јулија, овој улози се бескрајно радује и каже да ради улогу „онако како то Јулија ради: сасвим до краја, без икакве задршке у својој љубави, јер она заиста тако и живи ту љубав. И када умиру, живе ту љубав”.

– Нећемо се бавити епохама, али нећемо бити ни у садашњости, ни у фармеркама. Искључиво нас занима љубав, емоција која је оновремена, ововремена, прошла, садашња, будућа као апсолут. Е, тај апсолут нас интересује и то су све боје која тражимо. Потпуна љубав, предаја, вера, нада, љубав и само љубав – каже Кристина Стевовић.

Б. Г. Требјешанин