Блер међу Србима

Нај­пре је пре­ми­јер уз све по­ча­сти при­мљен у Бер­ли­ну, а по­том је усле­ди­ла по­се­та ру­ског ше­фа ди­пло­ма­ти­је Бе­о­гра­ду. Не­ка­ко баш уочи до­ла­ска Сер­ге­ја Ла­вро­ва, аме­рич­ки пот­пред­сед­ник Џо­зеф Бај­ден је Алек­сан­дру Ву­чи­ћу (по­сле два ме­се­ца) че­сти­тао по­ста­вље­ње на ме­сто пред­сед­ни­ка вла­де. У овом вал­це­ру са ви­ше парт­не­ра не тре­ба за­бо­ра­ви­ти ни по­се­ту бе­ло­ру­ског пред­сед­ни­ка Алек­сан­дра Лу­ка­шен­ка ко­ја се од­ви­ја­ла го­то­во си­мул­та­но са Ву­чи­ће­вим ћа­ска­њем са Ан­ге­лом Мер­кел.
 
Ни­је­дан од тих до­га­ђа­ја ни­је у срп­ском јав­ном мње­њу про­бу­дио ни из­бли­за то­ли­ке емо­ци­је као крат­ко го­сто­ва­ње не­ка­да­шњег пре­ми­је­ра Ве­ли­ке Бри­та­ни­је и на­шег ста­рог знан­ца То­ни­ја Бле­ра. Вест о Бле­ро­вом не­на­ја­вље­ном су­сре­ту с Ву­чи­ћем сна­жно је од­јек­ну­ла да­ју­ћи шла­гворт ко­мен­та­то­ри­ма на дру­штве­ним мре­жа­ма (оним пра­вим, али и тзв. бо­то­ви­ма) да раз­др­ма­ју лет­ње по­под­не у жи­во­ту ов­да­шње ин­тер­нет за­јед­ни­це. Са­зна­ло се да по­сто­ји  мо­гућ­ност да То­ни Блер по­ста­не са­вет­ник вла­де за пи­та­ња европ­ских ин­те­гра­ци­ја.

Бло­гос­фе­ра је екс­пло­ди­ра­ла гне­вом, де­лом због уло­ге ко­ју је не­ка­да­шњи бри­тан­ски пре­ми­јер, ко­ји је био је­дан од нај­же­шћих за­го­вор­ни­ка бом­бар­до­ва­ња Ср­би­је, од­и­грао у на­шим жи­во­ти­ма пре 15 го­ди­на, а де­лом што ни ка­сни­је, ка­да је про­ме­ње­на власт у Ср­би­ји, ни­је из­гу­био ни грам ен­ту­зи­ја­зма у бор­би за не­за­ви­сно Ко­со­во. Ако су пр­ва­ци сај­бер Ср­би­је Бле­ро­ву по­тен­ци­јал­ну са­вет­нич­ку ми­си­ју до­жи­ве­ли ја­ко ло­ше, обич­ни гра­ђа­ни су је до­жи­ве­ли још го­ре па се њи­хо­ве ре­ак­ци­је те­шко мо­гу ци­ти­ра­ти у при­стој­ним но­ви­на­ма.  

С дру­ге стра­не иде­о­ло­шког спек­тра, огла­си­ли су се рет­ки ко­мен­та­то­ри ко­ји су по­здра­ви­ли са­рад­њу Ср­би­је са ути­цај­ним го­стом са За­па­да, ко­ју су про­ту­ма­чи­ли као сиг­нал „ко­нач­ног, хра­брог опре­де­ље­ња” др­жав­ног вр­ха.

Бле­ро­ва по­се­та за­пра­во и ни­је та­ко из­не­над­на. Ву­чић се ла­не сре­тао с ње­го­вим бли­ским са­рад­ни­ци­ма и ци­ти­рао је бив­шег бри­тан­ског пре­ми­је­ра у екс­по­зеу за са­став Вла­де Ср­би­је 27. апри­ла. Блер је до те ме­ре сра­стао са европ­ским про­јек­том да је по си­ла­ску са вла­сти по­ми­њан као је­ди­ни кан­ди­дат за пр­вог пред­сед­ни­ка Европ­ске уни­је ко­ји би имао шан­се да бу­де иза­бран ве­ћи­ном гла­со­ва свих гра­ђа­на ЕУ. При­па­да уском, оту­ђе­ном сло­ју моћ­них љу­ди, гло­бал­них плу­то­кра­та ко­ји за но­вац са­ве­ту­ју све, од ка­зах­стан­ског На­зар­ба­је­ва до Џ. П. Мор­га­на. Квар­тет УН, ЕУ, Аме­ри­ке и Ру­си­је иза­брао га је за свог иза­сла­ни­ка на Бли­ском ис­то­ку, ко­ји пред­ста­вља мин­ско по­ље свет­ске по­ли­ти­ке.

Бри­тан­ски евро­скеп­ти­ци га мр­зе као сим­бо­ла „над­на­ци­о­нал­не европ­ске ели­те“, али га та ели­та пре­по­зна­је као сво­ју пер­со­ни­фи­ка­ци­ју. За­то он ла­ко про­на­ла­зи кли­јен­те, и за­то „Фај­нен­шел тајмс” на­во­ди да је да­нас „те­жак“ 170 ми­ли­о­на до­ла­ра.