По добру се људи памте

Чачак – Кад душа оде са овог света, не мора бити да су све приче испричане и сви снови завршени. Ономад је, ето, на Градском гробљу у Чачку давано подушје Маргити Радовић (1895–1959), које се по доброти, пет и по деценија касније сетила др Снежана Бошковић, лекарка из овог града.

– Педесетих није било обданишта, тата је радио на Космету а мајка овде у Гимназији предавала математику и подизала мене и моју сестру. Често нас је везивала за ногаре стола или обе носила заденуте за појас да би нас сачувала од какве неприлике. Једном, кад смо остале саме, чункови на шпорету размакли су се и соба напунила димом али је тета Маргита то осетила, дошла и извукла нас преко креденца, на високи прозор. Она је са сестром Грозданом живела такође у Улици Бате Јанковића, раздвајао нас је само плот – беседила је лекарка на обновљеној хумци Маргите Радовић и њених укућана.

Снежана приповеда да је „једина од све деце имала преимућство да улази у кућну библиотеку тете Маргите” а ових дана је, заузврат, уздигла њену вечну кућу, која бејаше зарасла у вреже. И ставила је нови мермерни белег на гроб, поручујући у епитафу да се „клања богатом духу и самопожртвовању” своје добротворке.

Свечаност на гробљу почела је богослужењем свештеника Томислава Катанића и Драгомира Љубичића а завршена звуцима усне хармонике, коју је на вис изнад града донео Дуде Лукић. Између та два трена, крај гроба су збориле Лела Павловић, директорка Међуопштинског историјског архива у Чачку, Милица Баковић библиотекарка, и Емилија Вишљић, новинарка, осветливши животопис познате земљакиње.

Маргита Радовић рођена је у породици проте Михаила Радовића (1853–1911) у Вранићима код Чачка а један од њене браће, Угљеша, отац је знаменитог српског песника Душка Радовића. Завршила је филозофски факултет у Београду, вратила се у Чачак и од 1923. предавала у Гимназији. Године 1944. постављена је за првог директора Женске гимназије у овом граду и на том положају остала најпре једно лето а затим од 1948. до 1953. године, и одласка у пензију. Упоредо са тим, 24. априла 1948. именована је за управника Архивског средишта све до скончања, 1959. године. Била је агилна у послератном животу Чачка, њена реч се поштовала.

Новинарка „Чачанског гласа” Емилија Вишњић, трагајући недавно „кроз повест породица које су себе уградиле у историју и културу овог места” дознала је од читалаца да је професоркин гроб запуштен. Дознавши то управо га је уредила и обновила докторка Бошковић, чинећи на тај начин и себи добро, па вели:

– Осећам се духовно веома задовољном. Тета Маргита је ово заслужила на нарочит начин, била је анђео чувар наше породице и имала велики утицај на образовање моје природе. Наши родитељи овим чином били би веома задовољни, сигурна сам, такав је био и њихов однос према људима.

Докторка Бошковић се, заједно са својим супругом др Ђорђем Ђукићем, професором Економског факултета у Београду, још раније уврстила међу добротворе у овом крају, помажући нејаке преко Кола српских сестара. Подигла је, такође, споменик сликарки Милени Чубраковић, у шумадијском селу Бресници, и дала стипендију једној сиромашној ученици.