Оскаровац који је одбио Дизнија

Већ помало, нажалост, заборављени оскаровац Душан Вукотић враћа се својим бриљантним делом у Београд. Удружење „Цетиње” из Београда, уз подршку удружења „Душан Вукотић”, из Загреба и Југословенске кинотеке, организује вечерас представљање његовог ненадмашног опуса цртаног филма, у новом здању Југословенске кинотеке у 19.30 часова. Уз пројекцију филмова, биће и изложба цртежа, скица, рукописа, монографија, фотографија, личних предмета и докумената.

Душан Вукотић је добио 1962. године награду Оскар, највеће светско филмско признање, за филм „Сурогат”, као први странац. Тако је већ у својој у тридесет петој години постаје славан. Према Николи Вујошевићу, Душановом блиском пријатељу и познаваоцу његовог дела, радикалним начином интерпретације идеја, супротно важећим канонима ултравладајуће Дизнијеве школе цртаног филма, Душко, не само овим филмом, инаугурише иновативне моделе такозване линеарне морфологије, минимализоване, сведене на стенографски исказ, задржавајући притом наративну садржину.

У „Сурогату” фабула је једноставна и јасна: туриста на одмору хоће да има све одједном и, дакако, под хитно и зато одмах ствара свој свет сачињен од пластичних маса на надувавање. Поред душека и шлауха, надувава и све остале своје потребе: таласе, море, јело, своју жену... На крају боравка надувава чак и ауто и пут којим ће отићи. Дакле, све на ваздуху! На том имагинарном путу „грешком” се појавила рајснегла – и све што је у филму постојало истог трена лети у ваздух!

Лила Мелита Андрес Вукотић са Душковим Оскаром (Фото Фронтал)

Овим филмом изражен је несклад људских илузија и објективне стварности. После овог филма Вукотић добија позив од Волта Дизнија, да у његовој чувеној филмској индустрији уради ТВ серију од 52 филма на тему из „Сурогата”, са истим главним јунаком, под америчким насловом „Мистер Сурогат”. Иако би овим пројектом решио на дуже време своје материјалне прилике, Душко галантно захваљује, уз напомену да је све што је на ову тему имао да каже – говори „Сурогат”, и да би „прихватање понуде било банализација уметности”. „Зашто кољете кокошку која може да носи златна јаја?” – поручила му је Америчка компанија „Херц – лион интернешенал корп”, пише Вујошевић у свом сећању на овог оскаровца.

Вукотић је аутор више од 100 анимираних, играних и комбинованих филмова. Један је од оснивача Загребачке школе цртаног филма. За филм „Игра” добио је награду УНИЦЕФ-а, добитник је још око 150 награда. Као аутор анимираних филмова стекао је светску славу и углед једног од највећих стваралаца осме уметности друге половине 20. века. Сматра се да је био филмски стваралац који је највише награђиван са простора бивше Југославије.

Његови филмови „Концерт за машинску пушку” и „Осветник” (1958.), „Крава на месецу” и „Пиколо” (1959), „Игра” (1962), „Мрља на савести” (1967), „Опера Кордис” (1968), „Скакавац” (1975) су у свим антологијама светске кинематографије. Филмски критичари оценили су да је подједнако успешно комуницирао са стручном јавношћу и „просечним” гледаоцем, јер су његови филмови имали у себи не само нешто „магично”, нешто „флуидно” него и „душу”. Године 1971. изабран је за редовног члана Америчке филмске академије, био је дописни и редовни члан Црногорске академије наука и уметности, редовни професор загребачке Академије за казалиште, филм и ТВ...

Душко Вукотић је рођен 1927. у Билећи, где му је отац био војно лице. За време Другог светског рата, који је породицу затекао у Бихаћу, његов отац Радован, потпуковник, командант 55. пешадијског пука, одлази на фронт. Заробљен је код Горњег Милановца, па интерниран у логор Оснабрик. Већи део окупације Душко, његове две сестре и мајка Мара проводе код Душковог ујака близу Подгорице.

У подгоричкој гимназији наставља школовање и у том граду долази у контакт са филмом. Студирао је архитектуру у Загребу. Међу првима је био примљен у „Дуга филм” – специјализовано предузеће за производњу цртаних филмова. Ту је у чувеној загребачкој школи цртаног филма – провео цео радни век. Умро је 1998. године у Крапинским Топлицама. Ратне године у којима се распала Југославија нису биле продуктивне за Душка Вукотића Вуда. Негде 1997. године контактирала га је једна чешка продуцентска кућа поводом филмске серије на којој је требало да ради, али га је смрт зауставила у том послу.

У Вукотићеву част се често у последње време у Хрватској организују и насловљавају бројне културне манифестације, пре свега оне везане за филм, анимацију, карикатуру... Пре неколико година, у склопу загребачког „Анимафеста” уприличена је изложба којом се приближила ретроспектива његовог стваралаштва. Том приликом удовица Душана Вукотића, глумица Лила Мелита Андрес Вукотић, истакла је да је одбила примамљиву понуду америчког колекционара да откупи статуету Оскар, коју је добио њен супруг.

Додала је и да све награде брижно чува у свом загребачком стану. Једног ће их дана, како је рекла, као оставштину поклонити Музеју града Загреба. Објављена је капитална монографија „Душан Вукотић: Заборављени визионар”, посвећена његовој супрузи, која приближава живот и дело овог свестраног уметника, у издању Националне заједнице Црногораца Хрватске и „Сканер студија” из Загреба. Један од текстова потписао је и Ранко Мунитић, а заступљени су и Вукотићеви ауторски текстови као и избор стручне критике која је више деценија пратила Вукотићев рад. Одлуком загребачке градске скупштине једна улица у насељу Стењевцу добила је име по Душану Вукотићу.

К. Р.

----------------------------------------------

Јосиповић извадио бруку

Својевремено је супруга Душана Вукотића, Лила Мелита Андреас Вукотић, очигледно љута на државу Хрватску, дала интервју загребачком „Јутарњем листу” у коме је између осталог изјавила да није добио никакву државну пензију и да ће ускоро морати да прода цели ормарић са 150 његових награда, заједно са највреднијом – Оскаром. „Једини добитник Оскара у земљи добио је пензију од 3.000”, рекла је тада новинару. На питање коме ће продати, одговорила је: „Музеју савремене уметности”. Још је казала да Вукотић нема ниједно хрватско признање, ни улицу са његовим именом у старом делу града, а оскаровац је, иако је прошло 14 година од како је отишао са овог света. „Тужан и јадан јер му нису дали да ради, нити уопште да уђе у Загреб филм”, рекла је. На питање ко му није дао, одговорила је:

„Не знам. Неко врло злочест, очито. Но, морам вам рећи, имали смо велику фешту прошле године, кад је било 50. година од када је Хрватска добила Оскара. То је приредио председник Хрватске господин Јосиповић, један изванредан, частан и фин човек. Јосиповић ми је тада дао једну похвалницу, једну плакету у част и на захвалност Душану Вукотићу, мом мужу.”