Слобода стварања највећи поклон

Дошао је у Београд са супругом, љупком и елоквентном Шубо Ли која је проникла у све тајне његовог стваралаштва и веома успешно уме да вербализује мужевљева уметничка стремљења, а, такође, аутор је текста за каталог београдске изложбе.

Уметник је рођен у далекој Кини, живи у Ослу, и стигао је да излаже у Београду, а да то није уговорено дипломатским каналима на међудржавном нивоу. "У Лондону је учествовао у раду једне графичке радионице и тамо га је упознала уметница из Београда Лидија Атанасијевић која је била фасцинирана његовим радом. Питала га је да ли би дошао да излаже у Србији и он је радо прихватио" рекла нам је кустос галерије Графичког колектива др Љиљана Ћинкул.

Разговор водимо испред Зенгових литографија из два циклуса "Пливање" и "Кинески вртови". Друге су, пак, на тему коња.

Уз осмех, Чиаџу нам "открива" да има 50 година (изгледа као да нема ни 40) и да је син јединац сликарског пара који је веома цењен у Кини. "Моје рођење се поклопило са почетком Културне револуције и мислим да је то довољно да се разуме у којим сам условима растао, јер сам потекао из породице проказаних интелектуалаца", прича нам уметник који "признаје" да је био "лош" студент на Централној академији лепих уметности у Пекингу јер није слепо следио инструкције професора, што се од њега очекивало.

"Веома је тешко бити примљен на Академију, а број студената је огроман и од њих се очекује да беспоговорно следе инструкције професора и држе се усвојених канона уз нагласак на познавању традиционалне кинеске уметности", објашњава Чиаџу, коме се посрећило да добије стипендију за усавршавање у Норвешкој.

На питање шта га је највише импресионирало када је стигао у Осло на њихову академију, без размишљања одговара: "Слобода да сликам шта и како хоћу. Питао сам норвешке професоре који је доминантан стил, или ликовни правац у норвешком сликарству и они су ме гледали зачуђено јер свако следи свој уметнички пут".

Чиаџу прича како је у Кини радио мурале и мозаике којима су декорисани зидови јавних простора, затим је у Ослу усавршио класично сликање уљем на платну, а тек се 1993. определио за литографију и од тада је то једина техника којом се служи.

"Мој муж је из традиционалне кинеске уметности понео два битна елемента – да четкица слободно клизи као приликом калиграфског писања и да се дочара трен, да се нешто што је пролазно сачува за вечност", тумачи Ли и додаје да је он то постигао доводећи технику литографије до савршенства. Његово мајсторство у тој техници огледа се у финим сенчењима и сићушним детаљима, као што је сенка пса на дну царског врта из серије литографија на ту тему, или треперење воде у серији Пливање.

У Графичком колективу изложена је и литографија рађена за магистарски рад, која му је донела рекордно високу оцену. Ли, уместо скромног Чиаџуа, каже да је он четврти уметник у 200 година дугој историји норвешке уметничке академије који је добио оцену један што је максимум и да је комисија посебно истакла његову способност да графичким средствима постигне суптилност, градирања тонова светлосиве боје позадине која, из далека, делује монохромо.

На питање када је први пут посетио завичај, уметник одговара да је од награде коју је добио од града Осла купио карту и стигао у Пекинг 5. јуна 1989. године, не знајући да је претходног дана крваво угушена побуна студената на тргу Тјенамен. "Сви су се чудили шта тражим у Кини када сви желе да је напусте, али ја сам остао две седмице јер сам имао унапред резервисану карту за повратак", прича Чиаџу. Уметник у последњих неколико година одлази на месец дана годишње на Универзитет у Шансију, престоници Кине у време династије Танг, да подучава литографији коју је открио тек по доласку у Европу.

Замољен да објасни концепт графика инспирисаних царским вртовима, Чиаџи прича да је као дете проводио доста времена у вртовима летње царске палате која је била у близини Универзитета на којем је предавао његов отац. То су били вртови из времена династије Кинг који се одликују веома правилним геометријским формама и такви су му се урезали у сећање.

"У Норвешкој сам их често сањао и у сновима сам увек стајао пред окованим вратима која су била одшкринута и само се назирало да је негде у дубини палата. Некада сам сањао да је ноћ и онда се небо спајало са вештачком реком и све је то било тамноплаво са трептајима звезда који су се огледали у води реке", веома поетично тумачи слике које се одмах гледају "другим очима".

Уметник показује литографију коња који спава и објашњава да је то његов доживљај зиме. Белине на сапима полеглог коња су снег, а уснули коњ симболизује уснулу природу. Овако редак, складан спој кинеске префињености и западног смисла за слободно компоновање простора који одликује уметност Чиаџуа представља драгоцено обогаћење нашег ликовног искуства.