Олако обећена победа

Таман смо се порадовали да нам стижу три нова бода из Брисела и да ћемо се примаћи тренутно водећој репрезентацији у нашој квалификационој групи, Пољској. Кад – уследио је хладан туш. Уместо да лако савладамо "слабог" противника, како је оцењено у нашем стручном штабу, како су обећавали наши репрезентативци, како је најављивано бомбастим насловима у медијима, оно – "ћорак" И то какав. Изгубили смо глатко од подмлађене селекције екипе која је губила бодове и код куће и на страни, примили смо чак три гола и удаљили се за добар корак од циља.

А резултати у нашој групи ишли су нам на руку. Португалци су одиграли само 1:1 са Јерменијом, Финци једва савладали Казахстан (2:1)...

Све наше рачунице пре овог сусрета, међутим, пале су у воду. Изгледа да је све било погрешно: од атмосфере која је стварана у репрезентацији и око ње, састава тима који је истрачао на стадион "Краљ Бодуен" (некада Хејсел), поставке игре од стране селектора Клементеа, до процене моћи и амбиција противника.

Шта је условило као ретко када слабу игру репрезентације Србије прекјуче у Белгији? Како објаснити да један играч формата Немање Видића страхује од дуела са младим нападачима Белгије, оставља око себе огроман протор за противничке акције, како објаснити игру Крстајића који је поред брзоногих нападача "црвених ђавола" деловао као успорен филм, исто као и Драгутиновић...? Заиста је право чудо како нам противник није дао још који гол. Јер, у појединим тренуцима чинило нам се да Белгијанци имају играча више, лако су се кретали, отварали, додавали, примали лопту непокривени, речју играли су без икаквог притиска наших.

О неком средњем реду код момака у белим дресовима те вечери у Бриселу није било ни помена. Ковачевић није био ни сенка оног разбијача, Бошко Јанковић деловао је по левој страни, али потпуно незаинтересован за збивања око себе, Короман је више хтео него што је могао, у нападу још трагичније. Марко Пантелић већ поприлично дуго не даје ни делић оног што мора. Сваки контакт са противником завршава падом, односно губљењем лопте, потпуно је бескористан. Лазовић ни случајно није капацитет играча који сам може нешто да учини. Понека пета, штос и то је све. Без деловања у шеснаестерцу нема ефекта.

На жалост, једина светла тачка био је млади Здравко Кузмановић. Али његов изузетан учинак, пао је у сенку коначног исхода овог сусрета. Штета, јер је одиграо заиста на европском нивоу.

У овој тужној причи истакнуто место заузима и селектор Клементе. И он је био велики оптимиста. Тај оптимизам показао се контрапродуктивним. Као да још није довољно упознао психологију нашег човека, који олако багателише оне за које мисли да су слабији, олако приступа послу који му се чини лаким. Тај манир увек нам се обијао о главу. У свему, па и у спорту, фудбалу посебно. Склони смо олаким оценама, олакој брзини, што је и овога пута резултирало неуспехом.

На другој страни касно је реаговао увођењем Красића, Јовановића и Смиљанића, када су кола већ увелико јурила низбрдо. Немо је посматрао шетње Белгијанаца поред наших играча, непокривање, толерисао је безвољно кретање у напад, статичну игру. Ко други до он је требало да и буквално подвикне и прекине позоришну атмосферу у нашем тиму, која је неминовно водила у пораз?

И сад, после свега – све испочетка. Изгледа да не можемо побећи од такве судбине.