Затамњена историја

У репортажи са улица Сарајева радија Франс ентер, који је организовао специјални програм посвећен комеморацији атентата на Франца Фердинанда, један становник града на Миљацки овако размишља: „Боље би било да је Аустроугарска остала, данас бисмо били Немачка и имали бисмо немачке плате”.

Сто година касније, град у коме су младобосанци атентатом на аустроугарског престолонаследника показали да неће да пристану на колонијални статус, чезне за колонизатором.

„Видите да жале за Аустроугарском”, надовезао се новинар из импровизованог студија Франс ентера недалеко од сарајевске катедрале, изненађен што један од учесника у дебати, Жан-Арно Деранс, говори о аустроугарској колонизацији Босне. Јер колонизација је нешто што Французе враћа на сопствену историју са којом још имају тешкоће да се суоче. На понижавајући третман који су подносили народи које су колонизовали, који су у сопственим земљама живели као становници другог реда, баш као што су живели становници Босне и Херцеговине под Аустроугарском. Тај део историје је, међутим, затамњен новим тумачењем по коме је извор малтене свих недаћа 20. века српски национализам. Тако бар може да се закључи из прилога Бернара Гете, коментатора овог радија.

„Свет у коме живимо не би био оно што је данас да није било атентата у Сарајеву, чија је најтрагичнија баштина појава нацизма, каже Гета, до кога не би дошло „да није било криминалне имбецилности победника који је наметнуо Немцима репарацију колико понижавајућу толико и уништавајућу”.

Теза о појави нацизма због понижавајућих услова наметнутих Немачкој Версајским споразумом није нова, она се учи у заједничким немачко-француским уџбеницима историје, али Гета одлази даље повезујући рађање нацизма са атентатом у Сарајеву.

„Хитлер је рођен у Сарајеву”, каже овај врло озбиљан и утицајан стручњак за геополитичка питања.

Не могу да пронађем боље објашњење од „криминалне имбецилности” за овакво игнорисање историјских чињеница и услова у којима је дошло до атентата, а потом и до избијања Првог светског рата. Али Гету, као и толико других западних коментатора, не интересује историја већ савремени свет у коме тумачење историје постаје инструмент актуелне политичке визије. А актуелна политичка визија је да су Немачка и Француска мотор Европске уније и да је то постало могуће захваљујући помирењу бивших непријатеља. Зато је циљ комеморација да се потисне све што би могло да оживи старе антагонизме. У то се никако не уклапа сећање на тамо неке потлачене становнике Балкана који су се побунили против аустроугарског освајача и његових немачких савезника. Утолико пре што је Немачка поступала попут других великих европских колонизатора, попут Француске, која још своју мисију у бившим колонијама сматра „цивилизаторском”, као што своје војне интервенције у савременом свету оправдава хуманитарним разлозима.

Гаврило Принцип није био никакав српски националиста, како желе да га прикажу, нити борац за некакву велику Србију. Ова „криминална имбецилност” која одликује немали број западних коментатора резултат је политичке интерпретације антагонизама у бившем југословенском простору који су кулминирали ратовима деведесетих. Принцип је, знамо, а требало би да знају и они, био анархиста, припадник генерације понесене европским идејама револуционарног романтизма, који није желео да неко други одређује народу у његовој земљи како ће да живи. Његов херојски чин није проузроковао кланицу Првог светског рата – непосредни повод био је ултиматум Беча Београду који се могао избећи – већ је оголио стање у ондашњој Европи, у којој је све било спремно за рат.