Људске патње кроз низ анимација

Специјално за Политику

Лондон – У оквиру овогодишњег јубиларног 20. издања респектабилног ЛИФТ-а, Лондонског интернационалног театарског фестивала који се одржава бијенално, ове године од 2. до 29. јуна, посебно је организован потпрограм „После рата” посвећен преиспитивању узрока и последица Првог светског рата.

До сада је у оквиру ове селекције, чије су представе почеле да се приказују од уторка, 24. јуна, виђено неколико интригантних остварења која уопштено третирају и околности политичких репресија. Представа „Свеска” редитеља Тима Ечелса, у извођењу шефилдске компаније „Форсед ентертејмент”, настала је на основу романа Аготе Криштоф који је и код нас раније постављан на сцену („Велика свеска”, Атеље 212, Кокан Младеновић, 1999).

Овде је изводе два глумца, Робин Артур и Ричард Лаудон, у улози два брата близанца, који у бујицама речи, спорадично потопљеним у црни хумор, приповедају о искуству изгнанства током Другог светског рата, када су били принуђени да се крију на фарми у Мађарској. Представа се суштински бави темама преживљавања, физичког, али и духовног и етичког, у времену ратова, дубинских друштвених суровости и рашчеречења многих људских вредности.

Остварење „Година у којој сам рођен” аргентинске ауторке Лоле Аријас, чији је рад публика 43. Битефа упознала кроз продукцију „Аеродромски клинци”, истражује време диктатуре Аугуста Пиночеа. Као и „Аеродромски клинци”, и ова представа је документаристички утемељена, актери су Чилеанци рођени седамдесетих и осамдесетих година, а њих шесторо открива сећања својих родитеља.

На сцени се исписују тамне и болне приче, сузбијане и прикриване фрустрације, обрађене у стилизованом, делимично и комичком маниру, а углављене у разиграну кореографију и ефектну рок музику. За даља (теоретска) тумачења ове представе треба потражити академски популарне теорије Маријане Хирш која је писала о таквим генерацијски пренесеним траумама, дефинишући их као постсећање.

Холандску трупу „Хотел модерн”, такође, памти публика 43. Битефа кроз представу „Логор” која се бавила страдањима у Аушвицу, где су три аниматора покретали хиљаде минијатурних, ручно израђених лутки, што се путем директног видео-преноса приказивало на платно у позадини. Сличне форме, представа „Велики рат” играна у четвртак на ЛИФТ-у, у „Краљичиној Сали” на јужној обали Темзе, у импресивној мултимедијалној форми исписује прво историјске чињенице увезане са избијањем Првог светског рата (концепт представе Херман Хеле и Артур Саер). Након фактографског увода, аутори се селе на личнији план – бављење ужасним људским патњама и губицима, што се између осталог представља кроз читање личних писама војника са фронта. Четири аниматора, на неколико пунктова на сцени, уживо разигравају мале макете које представљају ратне ужасе, ударе оружја, тенкова, бродова, страдање људи, паљење шума и градова.

Ове анимације се путем камера уживо преносе на екран, а то је праћено, такође, уживо извођеном музиком и текстовима које једна од актерки драматично чита. Оно што потпуно фасцинира јесу неисцрпне могућности за призор са мини-макетама, разбукталост идеја које се на сцени просипају.

Притом, иако видео-пренос ових анимација носи и комичке тренутке због бескрајних могућности игре и неочекиваних спојева, ови призори суштински буде осећања језе због људских траума и губитака изазваним политичким мотивима.

Гледали смо представу чија сврсисходна мултимедијалност открива задивљујућу безграничност форме савремених извођачких уметности. У склопу програма „После рата”, тачно на стогодишњицу од атентата на Франца Фердинанда, на сцени Уметничког центра Батерси у јужном Лондону премијерно је изведена нова драма Ненада Прокића „Прст, обарач, метак пиштољ”. Драма у извођењу врло поштоване бирмингемске компаније „Станс кафе”се критички и из различитих углова бави узроцима и последицама Принциповог атентата.

Ана Тасић