Црњански међу Французима

Нина Живанчевић, књижевница и преводилац, ауторка је монографије о Милошу Црњанском, која је првобитно настала као њена докторска дисертација одбрањена на Универзитету у Нансију 2001. године. Монографију је објавио угледни француски издавач "Харматан" под насловом "Црњански, Србија, живот у егзилу и повратак". Ова књига, међутим, још тражи српског издавача.

Њена тема је, према речима Нине Живанчевић, критичка анализа рецепције преведених дела Милоша Црњанског у Француској, али и много шире подручје рецепције српске књиге у свету.

При томе вреди истаћи, додаје ауторка, да је један од циљева ове студије да укаже на путеве бољег превођења оригиналног дела и озбиљнијег критичког приступа делу Црњанског који, ако се следе на достојан научни начин, неминовно воде позитивнијим аспектима пријема књижевног дела уопште.

– Али, поред те критике теорије превођења, приступила сам и социолошкој анализи према методама Роберта Јауса и Волфганга Изера. Оне испитују степен задовољења очекивања читалаца и разлоге популарности односно непопуларности преведених дела неких аутора. Рад сам почела историјом рецепције наших дела у Француској, која је обухватила и нашу народну поезију. Закључила сам да у каснијем периоду постоји страшан јаз у погледу прихватања српских књига у Француској јер је, на пример, роман "Црвени петао" Миодрага Булатовића продат у тиражу од више хиљада примерака, док су дела Црњанског лоше пласирана. Трудила сам се да откријем зашто је то тако, мишљења је Нина Живанчевић.

Према њеним речима, упркос томе што је роман Милоша Црњанског "Сеобе", добио највећу француску награду за преведену књигу 1986. године, у издању "Лаж д`ома" (L` Age d`Homme), после тога долази до затишја у којем су све Црњанскове књиге преведене на француски прошле врло неопажено.

– Пошто ова књига пре тога није превођена, имала је лошу срећу да се превод појави баш у време када су почели ратни сукоби у бившој Југославији. Чак и многи преводи, попут "Љубави у Тоскани", који су се појавили касније, 90- их година, нису ни продавани у књижарама јер је лоша политичка ситуација у нашој земљи одгурнула француског читаоца од свих српских књига. Дела нобеловца Иве Андрића нисте могли наћи у француским књижарама, чак је изостало и оно негативно, сензационалистичко, интересовање за земљу са политичким проблемима, објашњава Нина Живанчевић.

Према њеном истраживању раније је рецепција српских књига у Француској била много боља. Зоран Мишић је почетком педесетих година направио Антологију југословенских песника, која је преведена на француски. Касније, поједини француски критичари и коментатори превасходно су се бавили делима Иве Андрића, Миодрага Булатовић, и у новије време Данила Киша и Видосава Стевановића. Нина Живанчевић помиње важне културне рубрике у одређеним француским листовима и часописима као што је то, на пример, књижевни недељни додатак "Монда", које су увелико допринеле популаризацији књижевности писане српскохрватским језиком, а које су годинама водили, сада већ покојни, Ален Боске, Рене Лакот и Никол Зант.

Књига Нине Живанчевић поставља питање колико су словенске књиге прихваћене на Западу. Она наводи мишљење Владимира Димитријевића, оснивача "Лаж д`ома", и  првог издавача дела Милоша Црњанског у Француској, да је рецепција словенске литературе на Западу врло лоша. То важи и за славне руске писце Толстоја, Чехова и друге. Анализу политичке ситуације у нашој земљи између два рата, а и након Другог светског рата, која донекле објашњава недостатак позитивног или било каквог пријема наше књижевности, па и дела Црњанског у Француској, у последњим деценијама двадесетог века, дали су преводиоци наше савремене књижевности Харита и Франсис Вибрандс.

Ипак, Нина Живанчевић примећује да се, после страшног затишја од петнаест година, у новије време у Француској мења став према нашој књижевности. Изводе се комади Биљане Србљановић, преведене су књиге Гордане Ћирјанић…

– Писање ове дисертације неминовно ме је одвело у истраживање колико француски читалац уопште чита и да ли, осим националне литературе, чита преведене књиге. И ту су резултати незавидни, пошто Французи углавном воле своју књижевност. Мало уче и друге стране језике. При томе нисам била негативно расположена према француској култури, већ сам цитирала велике француске филозофе и теоретичаре, међу којима је и Жан Пол Сартр, каже Нина Живанчевић, приметивши да се сада се у Француској највише преводи класична немачка књижевност, као и италијанска, јапанска и америчка, и аутори афричког континента.

--------------------------------------------------------------------------

Црњански и жене

У књизи Нине Живанчевић могу се пронаћи и занимљиве појединости, као, на пример, и та да се француски књижевни критичар Крепу, проучавајући "Дневник о Чарнојевићу" Милоша Црњанског, бавио и пишчевим односом према женама. Крепу је уочио индиферентност Црњанског у односу на женски пол, што је оценио као својеврсну блазираност.