Било је легенди, али је Бог створио Федерера
Од доба дрвених рекета до данашњих дана Вимблдон је остао најугледнији тениски турнир на свету. Његова драж и ове године, када се одржава 121. пут, јесте у томе што остаје и чистилиште величина у тениском спорту и што великима даје још већу вредност.
Шта је, примера ради, у најезди Рускиња које су пре три године обрнуле тениски свет наглавачке била титула Анастасије Мискине на "Ролан Гаросу", први руски успех на турнирима за грен-слем, или Светлане Кузњецове на Међународном првенству САД, наспрам вимблдонског трофеја Марије Шарапове и то са 17 година. Може и Шпанац Рафаел Надал, неприкосновени краљ шљаке, још годинама да влада на "Ролан Гаросу", чији је троструки узастопни победник, али изнад врата цркве у вимблдонском комплексу исклесано је "Бог је створио Федерера" у част најбољег тенисера данашњице који игра за пету круну узастопце. Да Вимблдон има неодољиви сјај, свесни су и у Паризу и у Мелбурну и у Њујорку.
О томе како се развијао од 1877. када је покренут мушким турниром до дана-данашњег најбоље сведочи то што је фонд за награде од 12 гвинеја за победника и седам за пораженог нарастао до 700.000 фунти и за мушкарце и за жене. Вимблдон је једини међу "великом четворком" све време одолевао захтевима да новчане награде буду исте и за тенисере и за тенисерке, али је поклекао ове године.
На Вимблдону је писана историја и пре и после рата. Турнир је имао и своје јунаке и своје трагичаре. Један од њих је и чувени Швеђанин Бјерн Борг, петоструки узастопни шампион, који је рекордер по броју узастопних победа на вимблдонској трави (41). Њихов број је могао да буде и већи да у свом шестом узастопном финалу, 1981, није поклекао пред новом звездом из САД Џоном Мекинроом. Прошле године Борг је намеравао да уновчи вимблдонску славу пошто је запао у беспарицу, али је ипак одустао од продаје трофеја.
До Првог светског рата домаћи тенисери су доминирали, али је у периоду између два рата само Фред Пери успео да се попне на трон, три пута, а његов тријумф 1936. је и последњи домаћинов. Занимљива је била надмоћ Француза од 1924. до 1929. када су трофеје узимали "мускетари" како су назвали Кушеа, Боротру и Лакосту. Њихова доминација не чуди с обзиром на то да је "Ролан Гарос" до 1928. игран на трави.
Од појаве Рафаела Надала Шпанци, који се на шљаци сналазе као риба у води, надају се да ће поново да имају победника на травнатој подлози. Једини њихов тенисер који је такав подвиг начинио на Вимблдону јесте Маноло Сантана, 1966.
Године 1973. Вимблдон је био у знаку тенисера из источног блока. Чехословак Јан Кодеш је у финалу победио Совјета Александра Метревелија, иначе Грузина. Американац Атрур Еш је 1975. постао једини победник црне пути. Алтија Гибсон је прва, али не и последња тамнопута победница (1957), пошто је почетком овог века уследила ера сестара Венус и Серене Вилијамс које од 2000. нису тријумфовале само 2004. (Шарапова) и прошле године (Морезмо).
Између Бјоргове и Сампрасове ере осамдесетих су на сцену ступиле легенде попут Мекинроа, Конорса, Едберга, Агасија, али је незабораван био печат Немца Бекера који је 1985. постао најмлађи победник у историји, са тек навршених 17 лета. Ипак, та почаст припада Швајцаркињи Мартини Хингис која се на вимблдонски трон 1997. попела са 15 година.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


