Робијаш

Ше­шељ у Ха­гу је та­ко до­бар драм­ски ма­те­ри­јал да ће га јед­ног да­на из­во­ди­ти на по­зо­ри­шним да­ска­ма. На јед­ном ме­сту су се сте­кли еле­мен­ти лич­ног, по­ли­тич­ког и пра­во­суд­ног су­ко­ба.

Лич­ног, јер је по­сле два­на­ест го­ди­на за­то­че­ни­штва од­лу­ка о Ше­ше­ље­вој сло­бо­ди па­ла у ру­ке ње­го­вог не­ка­да­шњег бе­би-фејс са­рад­ни­ка, а са­да моћ­ног ли­де­ра у чи­јим је ша­ка­ма тре­нут­на сва власт о ко­јој је его­цен­трич­ни Ше­шељ мо­гао са­мо да са­ња.

По­ли­тич­ког, јер се Ха­шки три­бу­нал са Ше­ше­љем об­ра­чу­на­вао као са по­ли­тич­ким оте­ло­вље­њем „агре­сив­ног срп­ског на­ци­о­на­ли­зма” ко­ји је, пре­ма ту­жи­ла­штву и твор­ци­ма овог три­бу­на­ла, скри­вио за све ра­то­ве на тлу бив­ше Ју­го­сла­ви­је.    

Пра­во­суд­ног, јер се у Ше­ше­ље­вом про­це­су у ства­ри су­ди­ло срп­ском на­ци­о­на­ли­зму. Има ли ве­ће иро­ни­је од то­га да овај ка­ри­ка­ту­рал­ни срп­ски на­ци­о­на­ли­ста уку­ца по­след­њи ек­сер у ков­чег Ха­шког три­бу­на­ла?

Јер, ни на За­па­ду ви­ше не­ма екс­пер­та ко­ји ће ре­ћи да су у Ха­гу до­ка­за­не нај­ва­жни­је тач­ке оп­ту­жни­це про­тив Ше­ше­ља, ког ту­жи­ла­штво те­ре­ти да је го­во­ри­ма „под­сти­цао” дру­ге на зло­чи­не, али за ње­га тра­жи 28 го­ди­на за­тво­ра, као да је он­да­шњи опо­зи­ци­о­нар лич­но ко­ман­до­вао тру­па­ма ко­је су зло­чи­не про­тив чо­веч­но­сти вр­ши­ле по ње­го­вом на­ре­ђе­њу. Ше­шељ је из­вр­гао ру­глу и оп­ту­жни­цу про­тив се­бе и цео фа­лич­ни прав­ни екс­пе­ри­мент зван Ха­шки три­бу­нал.    

Али вр­ху­нац је ипак овај по­след­њи ма­не­вар суд­ског ве­ћа да на Ср­би­ју сва­ли чи­тав тај срам­ни фи­ја­ско. Бру­ка је три­бу­на­ла што Ше­ше­ља др­жи у за­тво­ру ду­же не­го не­ке ко­ји­ма су за зло­чи­не из­ре­че­не ка­зне. Је­дан је, та­ко, при­знао да је убио бли­зу сто љу­ди, да би од­мах за­тим до­го­во­рио, и дав­но од­слу­жио, све­га пет го­ди­на ро­би­је.
 
Три­бу­нал ви­ше не­ма обра­за да да­ље у при­тво­ру др­жи са­да мо­жда и на смрт бо­ле­сног чо­ве­ка, па би да га се ота­ра­си. И шта је сми­слио? Да там­ни­че­ње Ше­ше­ља утра­пи Ср­би­ји, да од Ср­би­је за ње­га на­пра­ви по­ли­тич­ки за­твор. И то под по­ли­тич­ким огра­ни­че­њи­ма ка­ква ни­је ни по­ку­шао да на­мет­не Ра­му­шу Ха­ра­ди­на­ју, НА­ТО љу­бим­цу ко­ји је ише­тао из Ха­га јер су они ко­ји су се при­ја­ви­ли да све­до­че про­тив ње­га прет­ход­но на­пра­сно из­гу­би­ли жи­во­те под ни­кад до кра­ја ра­све­тље­ним окол­но­сти­ма.  

И ка­кав је са­мо пре­зир Хаг ти­ме ис­по­љио пре­ма Ср­би­ји. Ни­јед­на за­пад­на др­жа­ва ко­ја др­жи до се­бе иона­ко не би до­пу­сти­ла да се ијед­ном ње­ном гра­ђа­ни­ну су­ди под усло­ви­ма под ко­јим је су­ђе­но у Ха­гу. А са­да би хте­ли да Ср­би­ја на се­бе пре­у­зме њи­хов крах и да из­и­гра­ва џе­ла­та и там­ни­ча­ра чо­ве­ку ко­ме за 12 го­ди­на ни­су да­ли по­ште­но су­ђе­ње. Да Ср­би­ја пре­у­зме на се­бе по­сле­ди­це што за 12 го­ди­на ни­су ус­пе­ли да до­ка­жу оп­ту­жни­цу овом „го­вор­ни­ку мр­жње”.