За све петице – 666

Са­ло мр­тво­ро­ђен­ча­ди као са­сто­јак за спра­вља­ње ве­штич­је ма­сти и љу­бље­ње ђа­во­ла на цр­ним ми­са­ма – то ни­су де­та­љи ко­је би ро­ди­те­љи де­се­то­го­ди­шња­ка во­ле­ли да на­ђу у књи­га­ма свог де­те­та. Још ма­ње су мај­ке и оче­ви ђа­ка тре­ћег раз­ре­да јед­не основ­не шко­ле би­ли оду­ше­вље­ни што су упра­во то за­те­кли ме­ђу ко­ри­ца­ма шти­ва ко­јим су уз по­хвал­ни­цу њи­хо­ви клин­ци на­гра­ђе­ни за од­ли­чан успех.

Те­ма књи­ге, под на­зи­вом „Ча­роб­ња­ци, ве­шти­це и ма­ги­ја”, из еди­ци­је за уз­раст од 9 до 15 го­ди­на, ро­ди­те­љи­ма се ни­ка­ко ни­је учи­ни­ла при­клад­ном за де­вој­чи­це и де­ча­ке ко­ји се још рву са та­бли­цом мно­же­ња. По­сле не­го­до­ва­ња ро­ди­те­ља, ди­рек­тор шко­ле је пред­ло­жио да књи­ге вра­те и у за­ме­ну до­би­ју „пи­то­ми­је”. Да ли су де­ца би­ла згро­же­на и упла­ше­на са­др­жа­јем по­кло­на ко­ли­ко и њи­хо­ви ро­ди­те­љи, ни­је по­зна­то. Уоста­лом, ни­је то ни­шта што још у вр­ти­ћу ни­су чу­ли у „Иви­ци и Ма­ри­ци” и слич­ним бај­ка­ма.

Ми­ни­стар­ство про­све­те и на­у­ке, ка­ко ка­жу за „По­ли­ти­ку”, ни­је над­ле­жно за из­бор на­гра­да уче­ни­ци­ма, већ је то у ис­кљу­чи­вој над­ле­жно­сти шко­ле, где би о то­ме мо­ра­ле да по­ве­ду ра­чу­на струч­не слу­жбе. „Сва­ка­ко да књи­ге тре­ба да бу­ду при­ме­ре­не уз­ра­сту”, кон­ста­то­ва­ли су у ми­ни­стар­ству.
Ту књи­гу, ауто­ра Кри­сто­фа Дак­сел­ми­ле­ра, об­ја­вио је „Клет”, као део еди­ци­је „Шта је шта”, по ли­цен­ци не­мач­ког из­да­ва­ча „Те­сло­ва”. Чи­та­о­ци­ма се об­ја­шња­ва ка­ко су љу­ди од дав­ни­на ве­ро­ва­ли у не­чи­сте си­ле, при­зи­ва­ли их и би­ли про­га­ња­ни због то­га, па чак и они ко­ји се ве­шти­ча­ре­њем ни­ка­да ни­су ба­ви­ли. У тек­сту је на­гла­ше­но да ма­ги­ја не де­лу­је, а не­ма ни упут­ста­ва за цр­не ри­ту­а­ле и ба­ца­ње чи­ни. Ипак, ди­рек­тор раз­во­ја „Кле­та” Иван Пе­рић ка­же да он сво­јој кћер­ки од 12 го­ди­на не би дао ту књи­гу.

– Ми ту еди­ци­ју ни­смо до­ста­вља­ли шко­ла­ма већ смо је про­да­ва­ли књи­жа­ра­ма и тр­гов­ци­ма. Свих 20 на­сло­ва на­ме­ње­но је де­ци од 9 до 15 го­ди­на, то су књи­ге о ди­вљим жи­во­ти­ња­ма, оке­а­ни­ма и мо­ри­ма, све­ми­ру, ко­је су при­клад­не за де­ве­то­го­ди­шња­ке, за­тим оне о ста­рим Гр­ци­ма и Егип­ћа­ни­ма, ко­је се мо­гу да­ва­ти де­ци кад о њи­ма поч­ну да уче на ча­со­ви­ма. Нај­зад, ту је и ово де­ло ко­је је по­бу­ди­ло кон­тро­вер­зу и ко­је бих ја сва­ка­ко дао ста­ри­јој де­ци. Ни­смо мо­гли да на сва­кој по­је­ди­нач­ној књи­зи озна­чи­мо за ко­ји је уз­раст од 9 до 15 го­ди­на по­год­на. Код ли­цен­цних из­да­ња, мо­же­те са­мо да пре­ве­де­те текст, не и да би­ло шта до­да­те. Школ­ска упра­ва мо­ра­ла је да про­чи­та књи­гу, а не да се тек та­ко по­ве­де за оп­штом озна­ком уз­ра­ста за чи­та­ву еди­ци­ју – ка­же Пе­рић.
Пи­та­ње је и да ли се мо­же сма­тра­ти скан­да­лом ка­да ова­кво шти­во до­спе у ру­ке де­це ко­ја од­ра­ста­ју у кул­ту­ри где од ба­ка и де­ка, че­сто и од ро­ди­те­ља, мал­те­не од ро­ђе­ња на­у­че че­му слу­же цр­ве­ни кон­ци и оста­ли ре­кви­зи­ти и раз­не ба­ја­ли­це за те­ра­ње уро­ка и ба­у­ка.
Су­о­ча­ва­ње са злом, ако се од­ви­ја у кон­тро­ли­са­ним усло­ви­ма, као у тра­ди­ци­о­нал­ним об­ре­ди­ма у ко­је су укљу­чи­ва­ни и нај­мла­ђи, мо­же на де­цу де­ло­ва­ти осло­ба­ђа­ју­ће, ка­же пси­хо­лог Спо­ме­на Ми­ла­чић.

– Ча­со­ви ве­ро­на­у­ке да­ју од­го­во­ре на пи­та­ња ко­ја де­ца има­ју о злу. Али, ту се ве­ра ну­ди као спас и, као и у бај­ка­ма и древ­ним при­ча­ма, зло би­ва над­ја­ча­но до­брим, што је нео­п­хо­дан су­коб ка­ко би се из­ву­кла пра­вил­на по­у­ка и пот­по­мо­гло фор­ми­ра­ње оп­ти­ми­стич­ког ста­ва пре­ма жи­во­ту. Пре све­га, те­ми зла, на­ро­чи­то ка­да је ве­за­на за ре­ли­гиј­ска осе­ћа­ња, мо­ра се па­жљи­во при­сту­пи­ти, уз оба­ве­зан при­ста­нак ро­ди­те­ља. При­ват­но де­ца мо­жда гле­да­ју и хо­рор фил­мо­ве, али то ни­је из­го­вор за шко­лу да не па­зи на са­др­жа­је ко­је им пред­ста­вља. Не мо­гу да ко­мен­та­ри­шем слу­чај књи­ге ко­ја је де­ље­на у тој шко­ли јер је ни­сам чи­та­ла, али се пи­там да ли је тај из­бор одо­брио са­вет ро­ди­те­ља и да ли је о то­ме од­лу­чи­ва­ла школ­ска ко­ми­си­ја, као и ко је у њој био – ди­рек­тор, пси­хо­лог, ве­ро­у­чи­тељ – ка­же Ми­ла­чи­ће­ва.

Ако се на ча­со­ви­ма ве­ро­на­у­ке по­твр­ђу­је да зло, ма­да је сла­би­је од до­бра, по­сто­ји, те­шко да је то ви­ше за­стра­шу­ју­ће за де­цу не­го ка­да им се, као у „Ча­роб­ња­ци­ма, ве­шти­ца­ма и ма­ги­ји”, по­ру­чи да нат­при­род­но зло уоп­ште не по­сто­ји. Не би због ве­шти­ца ва­ља­ло по­кре­та­ти „лов на ве­шти­це” про­тив јед­не књи­ге.