У потрази за изгубљеним стилом

Ко је главни јунак Великићевог романа "Руски прозор"? Руди Ступар, несуђени глумац кога парадонжуановске шетње кроз урбане пејсаже Београда и средње Европе доводе до самопрепознавања у фигури писца? Не, главни јунак "Руског прозора" је стил којим је писан. Савремени читалац би могао да се запита зашто се оно што данас зовемо књижевност некада звало лепа књижевност; Великићев стил радозналом читаоцу даје одговор на то питање. Дакле, лепота стила: ето неке врсте изгубљеног времена коме стреми свака Великићева књига. До ње се долази непрекидним покушајима да се реченица заобли, да се отупе ивице језичке свакодневице. Великић се при томе служи поетским синтагмама као што су таписерија младости, мреже сна, или речима чије је значење познато, али је њихово присуство у свакодневном језику прилично ретко. Стога те речи носе са собом мирис задивљујуће страности.

Догоди се, најзад, да писац пред читаоца подастре неки прецизни опис у коме симболичку вредност описаног замењује снага и моћ језика да визуелизује предмете и простор, учинивши их тако елементима света једног грађанина. И поред очигледне жеље Великићеве реченице да напусти ритам и лексику свакодневног говора, она притом остаје потпуно јасна. Пишчеве реченице никада не клизе у сленг, у то лингвистичко подземље, у неразумљиво и страно грађанском осећању мере. Чак и онда када се јунаци јеже грађанског реда и дисциплине, у роману неће експлодирати никаква језичка бомба која би сав тај стилски ред, ту поетску осетљивост, раскомадала и дигла у ваздух, надајући се да ће, када падну на земљу, све те речи звучати некако другачије, нередовније, недисциплинованије и парадоксално

Драган Великић је, дакле, грађански писац par excellance, али не у оном смислу у коме је то био Пекић кога је грађанство колико одушевљавало толико и једило па је у својој ироничној фантазмагорији покушао да истражи узорке његове пропасти. Великић је пре ближи Прусту и његовој потрази за изгубљеним временом, прецизније речено, потрази за изгубљеним стилом и изгубљеном грађанском лепотом. Великићев стил је мануфактура језичког реда и дисциплине која тежи да створи чисту и ничим упрљану лепоту језика. Та идеја додирује рубове света о коме Великић приповеда, а рекао бих да управља и рецепцијом његових романа. Погледајте само јунаке који промичу страницама "Руског прозора"! То су људи забављени својим тихим професијама који производе лепоту или њоме баве: "класични музичари, педагози, графичари, историчари, сликари". Додајмо томе и капетане бродова – метафору грађанског немира који у путовању види замену за авантуристички живот и политички ангажман – и не тако велике глумце, и добићемо камарилу финих људи који знају шта је ред и онда када желе да живе у нереду, добићемо средину у којој се та грађанска лепота и култура, лишена исто тако грађанске бруталности у прављењу пара, осећа управо као код своје куће. А како је време те лепоте истекло, као и време великих уметника спремних да шест сати пре смрти исправљају реченице у свом рукопису, онда од лепоте у романима, остаје само леп стил, као последња залога естетске функције лепе књижевности.