Сива економија као сува дреновина

У борби против сиве економије инспекцијске службе биће ојачане са 400 људи пребачених из других делова државне администрације, саопштио је недавно премијер Александар Вучић представницима компанија удружених у Америчку привредну комору. По рачуници министра финансија Лазара Крстића, за попуну буџета из сиве зоне пословања могло би да се наплати од 500 до 700 милиона евра годишње. Према његовим речима, тој сврси послужиће и пореске олакшице послодавцима, јер је држава одлучила да за новозапослене плаћа 70 одсто пореза и доприноса.

Пословни свет, који ради легално, поздравља решеност државе да их коначно ослободи убитачне конкуренције из сиве зоне. Подршка не мањка ни од стране стручне јавности, али познаваоци српске економије и финансија тврде да из сиве зоне пословања може да се исцеди, у најбољем случају, упола мање од онога што званичници очекују.

Упућени тврде да пореска служба сваке државе зна колико је пореза наплатила, али ниједна не слути колико јој је промакло. Прецизним подацима о раширености те појаве не располажу, ако нам је за утеху, ни државе у којима „не можеш ни да умреш ако ниси платио порез”.

Прошлогодишње истраживање Америчке агенције за међународни развој (УСАИД) и Фондације за развој економске науке (ФРЕН) открило је да је обим сиве економије у Србији опао мање него у било којој од 11 испитаних земаља. Смањење је само три процентна поена – са 33,2 одсто БДП у 2010, на 30,1 процената у 2010.

Милојко Арсић, професор Економског факултета у Београду, сматра да се на основу неких показатеља може закључити да је обим сиве економије током прошле и ове године код нас повећан. Разлоге за то треба тражити у продуженој економској кризи, високој незапослености, али и у одсуству институционалног напретка.

– При процени добити за буџет од сузбијања сиве економије треба знати да њу није могуће у потпуности елиминисати и да се њен обим и у најуређенијим државама на свету креће између 10 и 15 одсто БДП – указује Арсић. – Осим тога, при процени додатних прихода опорезивањем сиве економије неопходно је да се узме у обзир да би плаћање свих пореских обавеза довело до гашења неких, нарочито малих предузећа и радњи, који сада делимично раде у сивој зони.

Имајући све у виду, Арсић процењује да би се сузбијањем сиве економије могли наплатити додатни државни приходи од највише један одсто БДП-а, што је упола мање од процене министра финансија Лазара Крстића и то након предузимања систематских мера у средњем року.

Арсић ипак верује да би веће пореске приходе држава могла да оствари смањењем толеранције према сивој економији. То подразумева принудну наплату, забрану продаје нових индустријских производа на зеленим и бувљим пијацама, сузбијање сиве економије преко интернета и сузбијање рада на црно.

Сива економија није много већа у Србији него у другим земљама централне и источне Европе, али је уочљивија и иритира јавност, будући да се стално упућују позиви за штедњу, оцена је професора београдског Економског факултета Саше Ранђеловића, сарадника „Кварталног монитора”.

Најављено кадровско јачање Пореске управе и Инспекције рада и њихове „агресивне” контроле деловаће на смањење сиве економије и рада на црно, али је неопходно да се повећају и казне, јер су многе прописане пре три до пет година и у међувремену обезвређене.

– Кроз нови Закон о раду требало би смањити регулаторне трошкове легалног запошљавања, што би повољно деловало на смањење рада на црно – сматра Ранђеловић и додаје да висина пореза има мањи значај од вероватноће да ће онај који крши закон бити откривен и кажњен.

Да ли су мере пореске политике довољне да се подстакне раст легалног запошљавања?

Да би смањивање пореза значајније повећало пријављивање запослених на црно, Ранђеловић каже да би оно требало да буде трајно и неселективно, за шта сада нема услова, а предложено је привремено и ограничено на две године и важи само за новозапослене. Али, ни друге земље централне и источне Европе не прибегавају таквим мерама и добро је што су критеријуми постављени строго, јер је смањен простор за злоупотребу и губитак фискалних прихода.

– Не постоје једноставна и брза решења овог проблема – сматра Ранђеловић. – Раст запослености је могућ тек када порасте привредна активност, за шта је потребно спровести реформе пословног окружења, као што су макроекономска стабилизација, системски закони и увођење чврстог буџетског ограничења. Такође је потребно подстицати раст грана са великим потенцијалом запошљавања, као што је високоградња, јер је у тој грани број запослених од 2008. опао за више од 40.000. Потребна је и реформа образовања да би се оно ускладило са потребама тржишта.
Под условом да кренемо брзо, прве резултате смањивања рада на црно могли би да видимо за шест месеци до годину дана. Неопходно је неколико месеци да јавност стекне утисак да се то дешава и да није шала, већ да је вероватноћа отклањања појаве реална, тврди Ранђеловић.

-----------------------------------------------------------------------

Црно тржиште 11 милијарди евра

Учешће сиве економије у Србији је нешто веће од 30 одсто БДП, тврде стручњаци, процењујући да се у тој нелегалној зони годишње обрне око 11 милијарди евра. Може ли се све то превести у легалне токове?

Добри познаваоци јавних финансија тврде да је немогуће тих 11 милијарди превести у легалне токове од чега би држави кроз порезе припало по основу пореза и доприноса око три милијарде евра.

Према подацима Министарства финансија, у прошлој години укупан БДП износио је готово 33 милијарде евра, док је дефицит буџета био око милијарду и по евра. „Није могуће да се све утера у легалне токове. Један део је увек у сивој зони. Тако је и на Западу. Добар део занатских услуга, ситне поправке, радови по кући, то је и у развијеним земљама махом у сивој зони. Проблем код нас је што део економије који не би требало да буде у сивој зони и даље то јесте, пре свега у трговини”, рекао је за Танјуг економиста Иван Николић.