Сећање на Дејана Медаковића

На рођендан Дејана Медаковића (1922–2008), у Вуковој задужбини у Београду, ова институција, заједно с издавачком кућом „Прометеј”, обележила је и шест година од смрти једног од наших највећих интелектуалаца. О Дејану Медаковићу говорили су Миодраг Матицки, председник Вукове задужбине, и Зоран Колунџија, главни и одговорни уредник новосадског „Прометеја”. Пре сећања на Дејана Медаковића, којем је присуствовао и његов син Павле, приказан је документарни филм Милана Шарца о Медаковићевом школовању у Сремским Карловцима.

Миодраг Матицки, подсетио је да је Дејан Медаковић био председник Вукове задужбине пуних седамнаест година, од 1991. до 2008. У Задужбину је долазио сваког петка. Било је веома занимљиво присуствовати тим интелектуалним трибинама и слушати Дејана Медаковића. Био је мајстор синтезе, често је умео да каже: „Српски народ се мора сабрати и разабрати”.

Издавачка кућа „Прометеј”, годинама је била издавач књига Дејана Медаковића. Објавила је Медаковић „Ефемерис”, у пет књига, „Дани, сећања”, у осам књига, „Срби у Загребу”, „Срби у Бечу”, „Јосиф II и Срби”, „Дунав”… Јуче је представљено друго издање књиге „Фрушкогорски манастири”, на, готово, 700 страна.

– Као да смо јуче разговарали о књигама и плановима. Сећам се наших последњих сурета, који су претходили првом издању „Фрушкогорских манастира”. Одавно је постојао план да се позабавимо популарним приступом фрушкогорским манастирима користећи за основну подлогу текст који је Дејан Медаковић изговорио у често репризираном серијалу на ТВ Нови Сад. Као и код неких других послова, тако и у овом – стално је нешто измицало. Када смо коначно имали транскрипт изговорен у ТВ емисијама срели смо се са проблемом да четири манастира нису ни снимљена, те за њих треба посебно написати текст. Аутору то баш није пријало, па смо лакше дошли до капиталне књиге „Света горафрушкогорска”, него до популарног културног водича за фрушкогорске манастире – присећа се Зоран Колунџија.

Књига је накнадно, ипак, објављена, и доживела је два издања.

Одавно је јасно, додао је Колунџија, да оваквих људи више нема. Одлази стара генерација, која је стасавала у изванредно тешким условима, радила, учила, просвећивала, развијала једну народну и државну линију попуњавајући огромне празнине у темељима наше науке и културе. Непоновљиви су, каже, њихови разговори на породичним окупљањима у Гроцкој, у викендици Павла Медаковића, када би нас сатима забављали Драшко Ређеп и Дејан Медаковић, својим досеткама, причама, трагањем за темама и људима о којима више нико не уме на прави начин да посведочи.

– И колико је, што се тиче властитог дела, Дејан Медаковић могао на крају свог пута да буде задовољан, толико је збивањима у нашем друштву, посебно последњих година, био крајње незадовољан и напросто несрећан. Усуђујем се чак да кажем да му је разбијање земље, разједињеност Србије, изражена небрига за националну културу, за књигу посебно – напросто скраћивало живот. Човек који је видео света, изградио високе критеријуме, ишколовао генерације стручњака – гледао је беспомоћно растакање националног бића властите земље и народа, и патио – истакао је Колунџија.

Павле Медаковић, његов син, рекао је да је лепо што постоје институције у српском народу које нас подсећају на наше великане, барем једном годишње.

З. Р.