Sećanje na Dejana Medakovića

Na rođendan Dejana Medakovića (1922–2008), u Vukovoj zadužbini u Beogradu, ova institucija, zajedno s izdavačkom kućom „Prometej”, obeležila je i šest godina od smrti jednog od naših najvećih intelektualaca. O Dejanu Medakoviću govorili su Miodrag Maticki, predsednik Vukove zadužbine, i Zoran Kolundžija, glavni i odgovorni urednik novosadskog „Prometeja”. Pre sećanja na Dejana Medakovića, kojem je prisustvovao i njegov sin Pavle, prikazan je dokumentarni film Milana Šarca o Medakovićevom školovanju u Sremskim Karlovcima.

Miodrag Maticki, podsetio je da je Dejan Medaković bio predsednik Vukove zadužbine punih sedamnaest godina, od 1991. do 2008. U Zadužbinu je dolazio svakog petka. Bilo je veoma zanimljivo prisustvovati tim intelektualnim tribinama i slušati Dejana Medakovića. Bio je majstor sinteze, često je umeo da kaže: „Srpski narod se mora sabrati i razabrati”.

Izdavačka kuća „Prometej”, godinama je bila izdavač knjiga Dejana Medakovića. Objavila je Medaković „Efemeris”, u pet knjiga, „Dani, sećanja”, u osam knjiga, „Srbi u Zagrebu”, „Srbi u Beču”, „Josif II i Srbi”, „Dunav”… Juče je predstavljeno drugo izdanje knjige „Fruškogorski manastiri”, na, gotovo, 700 strana.

– Kao da smo juče razgovarali o knjigama i planovima. Sećam se naših poslednjih sureta, koji su prethodili prvom izdanju „Fruškogorskih manastira”. Odavno je postojao plan da se pozabavimo popularnim pristupom fruškogorskim manastirima koristeći za osnovnu podlogu tekst koji je Dejan Medaković izgovorio u često repriziranom serijalu na TV Novi Sad. Kao i kod nekih drugih poslova, tako i u ovom – stalno je nešto izmicalo. Kada smo konačno imali transkript izgovoren u TV emisijama sreli smo se sa problemom da četiri manastira nisu ni snimljena, te za njih treba posebno napisati tekst. Autoru to baš nije prijalo, pa smo lakše došli do kapitalne knjige „Sveta gorafruškogorska”, nego do popularnog kulturnog vodiča za fruškogorske manastire – priseća se Zoran Kolundžija.

Knjiga je naknadno, ipak, objavljena, i doživela je dva izdanja.

Odavno je jasno, dodao je Kolundžija, da ovakvih ljudi više nema. Odlazi stara generacija, koja je stasavala u izvanredno teškim uslovima, radila, učila, prosvećivala, razvijala jednu narodnu i državnu liniju popunjavajući ogromne praznine u temeljima naše nauke i kulture. Neponovljivi su, kaže, njihovi razgovori na porodičnim okupljanjima u Grockoj, u vikendici Pavla Medakovića, kada bi nas satima zabavljali Draško Ređep i Dejan Medaković, svojim dosetkama, pričama, traganjem za temama i ljudima o kojima više niko ne ume na pravi način da posvedoči.

– I koliko je, što se tiče vlastitog dela, Dejan Medaković mogao na kraju svog puta da bude zadovoljan, toliko je zbivanjima u našem društvu, posebno poslednjih godina, bio krajnje nezadovoljan i naprosto nesrećan. Usuđujem se čak da kažem da mu je razbijanje zemlje, razjedinjenost Srbije, izražena nebriga za nacionalnu kulturu, za knjigu posebno – naprosto skraćivalo život. Čovek koji je video sveta, izgradio visoke kriterijume, iškolovao generacije stručnjaka – gledao je bespomoćno rastakanje nacionalnog bića vlastite zemlje i naroda, i patio – istakao je Kolundžija.

Pavle Medaković, njegov sin, rekao je da je lepo što postoje institucije u srpskom narodu koje nas podsećaju na naše velikane, barem jednom godišnje.

Z. R.