Федереру публика, Ђоковићу титула

Вимблдонску победу Новака Ђоковића многи су описали речима „преко трња до звезда” или да је „Ноле оставио срце на терену”. Ипак, оно што смо могли да видимо на централном терену Вимблдона било је много више од пуког понављања излизаних фраза. Била је то епска борба у којој Ђоковић није играо само против једног од најбољих тенисера данашњице Роџера Федерера, него и против публике нескривено наклоњене Швајцарцу на заласку каријере, а најважније од свега – играо је и против самог себе. И успео је да победи све.

Није дакле то био обичан меч двојице врхунских тенисера. Победника је чекао тај свети грал светског тениса – вимблдонски пехар. Титула незваничног првака света. Федерер је досад седам пута освајао тај трофеј. Зато је од почетка овогодишњег турнира, носио ципеле означене са бројем седам, што је иритирало његове колеге и конкуренте. Укупно 17 гренд слемова има у каријери. Некадашњи шампион, рођен осмог дана, осмог месеца 1981. године, све је урадио да би додао још једну осмицу у свом животу. Уз све то, постао би најстарији шампион у историји овог турнира који се игра још од 1877. године и ушао у историју као тенисер са највише освојених вимблдонских титула.

Публика као да је све то имала на уму и здушно је стала на страну Швајцарца. Надали су се ренесанси некадашњег броја један на заласку каријере. Личило је све на колективну жељу да гледаоци постану сведоци Федереровог уласка у историју Вимблдона.

Као да вимблдонска традиција постаје и навијање против Ђоковића. Ретко ко је одговарао на његове молбе у одлучујућим тренуцима меча да добије подршку са трибина. Иако би се помислило да је навикао на такве реакције енглеске публике у ранијим финалима Вимблдона, јасно се видело на његовом лицу да му није свеједно. Гледаоци, укључујући Дејвида и Викторију Бекам, нескривено су на сваки Федереров поен узвикивали „Роџер, Роџер”. Војвода и војвоткиња од Кембриџа били су дубоко замишљени у драми. Она је стављала руке преко лица и у одлучујућем тренутку меча спустила главу на колена.

До петог сета, гледаоци су постали саставни део шоуа, навијали су, молили, уздисали. Федерер је због свега изгледао свежије; Ђоковић покуњеније. Три сата и 56 минута је трајао тај сан публике и Швајцарца.

Да се у финалу састао са било ким другим, осим новим бројем један светског тениса, са готово митским моћима одлучности и опоравка, вероватно би било довољно да Федерер следеће године дође са бројем осам на својим патикама. Било би то слављено као крунско достигнуће славне каријере. Овако, Федерер је освојио публику, али је Ђоковић освојио титулу.