Federeru publika, Đokoviću titula

Vimbldonsku pobedu Novaka Đokovića mnogi su opisali rečima „preko trnja do zvezda” ili da je „Nole ostavio srce na terenu”. Ipak, ono što smo mogli da vidimo na centralnom terenu Vimbldona bilo je mnogo više od pukog ponavljanja izlizanih fraza. Bila je to epska borba u kojoj Đoković nije igrao samo protiv jednog od najboljih tenisera današnjice Rodžera Federera, nego i protiv publike neskriveno naklonjene Švajcarcu na zalasku karijere, a najvažnije od svega – igrao je i protiv samog sebe. I uspeo je da pobedi sve.

Nije dakle to bio običan meč dvojice vrhunskih tenisera. Pobednika je čekao taj sveti gral svetskog tenisa – vimbldonski pehar. Titula nezvaničnog prvaka sveta. Federer je dosad sedam puta osvajao taj trofej. Zato je od početka ovogodišnjeg turnira, nosio cipele označene sa brojem sedam, što je iritiralo njegove kolege i konkurente. Ukupno 17 grend slemova ima u karijeri. Nekadašnji šampion, rođen osmog dana, osmog meseca 1981. godine, sve je uradio da bi dodao još jednu osmicu u svom životu. Uz sve to, postao bi najstariji šampion u istoriji ovog turnira koji se igra još od 1877. godine i ušao u istoriju kao teniser sa najviše osvojenih vimbldonskih titula.

Publika kao da je sve to imala na umu i zdušno je stala na stranu Švajcarca. Nadali su se renesansi nekadašnjeg broja jedan na zalasku karijere. Ličilo je sve na kolektivnu želju da gledaoci postanu svedoci Federerovog ulaska u istoriju Vimbldona.

Kao da vimbldonska tradicija postaje i navijanje protiv Đokovića. Retko ko je odgovarao na njegove molbe u odlučujućim trenucima meča da dobije podršku sa tribina. Iako bi se pomislilo da je navikao na takve reakcije engleske publike u ranijim finalima Vimbldona, jasno se videlo na njegovom licu da mu nije svejedno. Gledaoci, uključujući Dejvida i Viktoriju Bekam, neskriveno su na svaki Federerov poen uzvikivali „Rodžer, Rodžer”. Vojvoda i vojvotkinja od Kembridža bili su duboko zamišljeni u drami. Ona je stavljala ruke preko lica i u odlučujućem trenutku meča spustila glavu na kolena.

Do petog seta, gledaoci su postali sastavni deo šoua, navijali su, molili, uzdisali. Federer je zbog svega izgledao svežije; Đoković pokunjenije. Tri sata i 56 minuta je trajao taj san publike i Švajcarca.

Da se u finalu sastao sa bilo kim drugim, osim novim brojem jedan svetskog tenisa, sa gotovo mitskim moćima odlučnosti i oporavka, verovatno bi bilo dovoljno da Federer sledeće godine dođe sa brojem osam na svojim patikama. Bilo bi to slavljeno kao krunsko dostignuće slavne karijere. Ovako, Federer je osvojio publiku, ali je Đoković osvojio titulu.