Але и вране

Борис Тадић и Томислав Николић политички су антиподи чија је једина сличност то да су за медијске саветнике узели људе с чудноватим схватањем слободе медија.

Тадић је главној уредници „Политике” 2008. писао са захтевом да „надлежним органима у најхитнијем року” открије изворе за чланак који се Тадићу није допао. После се правдао да је писао као грађанин који је научио да чита из „Политике”, мада није објаснио зашто је писмо грађанина Тадића у редакцију стигло на меморандуму председника Републике.

Након што је „средио ситуацију у медијима”, као што је у ноћи изборног тријумфа исте године и обећао одушевљеним присталицама, у Србији није остао нити један опозициони медиј (са изузетком недељника „Печат”).

За разлику од Тадића, Томислава Николића медији нису штедели ни после избора за председника Србије. Посебно га је заболело када су „Блиц” и „Ало” објавили да је пекао ракију док се Србија давила у поплавама, али реаговао је као обичан грађанин. Уместо да организује смену уредника преко Михаела Рингијера, као што је то урадио његов претходник, Николић се обратио Савету за штампу и затражио оцену етичности тог уређивачког потеза.

Био би то сјајан пример узорног односа власти према медијима да је његов кабинет био у стању да прихвати неповољну одлуку тог самосталног регулаторног тела. Уместо тога, председникова медијска саветница написала је два писма пуна личних увреда председници Савета за штампу и главној уредници „Политике”.

А затим је, иако се Савету за штампу жалио грађанин Николић, ту погрешну процену разаслала медијима на меморандуму председника државе, са простачким алузијама типа „врана врани очи не вади”.

Читалац једног сајта рекао је на то да „и изнад Џеси има Џеси”. Била је то алузија на некадашњу новинарку у кабинету Бориса Тадића коју је био глас да ноћу зове главне уреднике и мења им насловне стране.

Али није „Џеси” та која није разумела улогу медија у демократији, већ њен шеф. То се сада види по увредљивом нападу Бориса Тадића на лист „Данас”, који по њему изиграва курира једном конобару (што је редакција исправно протумачила као алузију на Владимира – Бебу Поповића). Уместо европских стандарда о којим је Тадић само причао, већ помало заборављена медијска господарица је примењивала самог Тадића. Није то била њена, већ Тадићева медијска политика, што се да видети и по томе што је у међувремену прешла у супротни табор.

Када је председник грађанин, а грађанин председник, за то кога он и зашто запошљава да га саветује о медијима – јавност може, али и не мора превише да мари. Али би морала да зна каква је медијска политика Томислава Николића.

А Станиславу смо упознали.

Љиљана Смајловић

----------------------------

Одговор Станиславе Пак Станковић 

Папир трпи све

Председнице,

Папир трпи све, па и Ваше увреде на рачун председника и његових сарадника, али је недозвољено да злоупотребљавате „Политику” и да је користите као полигон за лични обрачун, који не приличи ни пијаци. Користите се провидном заменом теза да обесмислите моје мишљење о једној одлуци Савета за штампу иза које сте сада и у одговорима стали. Дали сте ми тиме сасвим за право. Да ли Ви мислите да је Савет за штампу недодирљив и да нико не може да каже да је одлука тог тела неправедна? Па председнице, право на слободно изражавање мишљења је основни постулат демократије. Ви себе, председнице, стављате изнад нас државних службеника, јер Вама је дозвољено да злоупотребљавате „Политику”, да улазите у лични обрачун, а саветник председника не може званично да обавести јавност о свом мишљењу о једној одлуци Савета за штампу. Поређење председника Николића са Тадићем и мене са неким ко је јавности непознат, али уредницима веома добро познат је потпуно депласирано. Свим уредницима и новинарима веома је добро познато да председник Републике има коректан однос према њима, ја имам фер и коректан однос са уредницима и новинарима и тако ће се наставити. Свој професионални однос нећу променити према „Политици”, чак и са Вама који је тренутно уређујете. Завршавам полемику овим одговором, јер је угледни лист „Политика”, који су водили врхунски интелектуалци и реномирани новинари, изнад приземног коришћења тезе о слободном новинарству која се користи по потреби и зарад личне промоције.

На крају, председник није пекао ракију, није дао ташти дипломатски пасош, није кадрирао по јавним предузећима. Све остало што причате је бацање прашине у очи грађанима.

Станислава Пак Станковић