Аустроугарска се одлучила за рат

„Из Беча се тврди да су у односима између Србије и Аустроугарске наступили врло тешки тренуци. Аустрија је спремила захтеве које ће поднети нашој влади поводом Сарајевског атентата и од држања наше владе зависиће, веле да ли ће се ово заоштрење у односима брзо уклонити.” Ова вест објављена у „Политици” пре тачно сто година – 10. јула (28. јуна по старом календару) 1914, недвосмислено је указивала да се тих дана у односима између две земље нешто крупно дешавало. Ствари постају још јасније из уводника објављеног истог дана на првој страни „Политике”, под насловом „Аустријски захтеви”, у којем се, поред осталог, каже: „Пре него што се и знало ко је и како извршио атентат сарајевски насилници дали су знак да се Срби убијају и пљачкају. Пре него што је истрага и поведена аустријска влада почела је окривљавати Србију, српски владалачки дом, владу и штампу. Пре него што је истрага завршена у парламенту се дебатовало о томе какве кораке аустроугарски министар спољних послова треба да учини код српске владе и шта треба тражити од Србије. Тај корак ће, свакако данас или сутра већ бити учињен.”

Шта се то, тих дана, у Бечу припремало? После сахране Франца Фердинанда у Немачку је отпутовао гроф Хојос, шеф кабинета аустријског министра спољних послова, иначе један од заговорника ратне опције према Србији. Он је од немачког цара Вилхелма Другог и владе тражио и добио подршку за рат против Србије. По његовом повратку у Беч на саветовању аустроугарске владе, а уз сагласност цара Фрање Јосифа донета је одлука да се према Србији предузму оштри кораци који ће као крајњи исход имати – објаву рата. Ове активности пратила је све већа пропаганда аустријске штампе о томе да је Сарајевски атентат испланиран у Београду и то уз сагласност српске владе, и да Србију, као легло атентатора, политичке нестабилности и великосрпског национализма треба оштро казнити. Њима су биле и придодате вести како се у Београду, наводно припрема масакр аустроугарских поданика (грађана), да се припрема напад на зграду аустроугарског посланства и сличне гласине.

– Одлука о томе да Србији треба упутити ултиматум донета је одмах по повратку грофа Хојоса у Беч. Већ тада је одлучено да садржај тих захтева треба да буде неприхватљив по Србију, а барон Гизл, аустроугарски посланик у Србији, пред повратак у Београд добио је инструкције да одговор српске владе на њих, какав год био, прогласи незадовољавајућим. Другим речима, у Бечу је, већ почетком јула било одлучено да Србији треба објавити рат. Са упућивањем ултиматума сачекало се ипак још десетак дана како би се дало времена грофу Тиси, председнику угарске владе, који је био противник ратне опције, да се о њима изјасни, односно да се и он преломи за рат – истиче историчар Миле Бјелајац, који је многе од ових дешавања описао и у недавно објављеној књизи „1914–2014 зашто ревизија”.

Шта ће све стајати у аустроугарским захтевима, у Београду се тада још није знало, али се њихов садржај наслућивао. Тако је „Политика” пренела изјаву Миленка Веснића, једног од наших најугледнијих дипломата тога времена, у којој он истиче да је Србија у потпуности спремна да се понаша у складу са међународним правом, као и да спроведе истрагу против својих грађана уколико постоји сумња да су неки од њих умешани у припрему атентата, „али господин Веснић додаје да истрагу у Србији могу да воде само наши органи, јер влада никако не би пристала да истрагу воде аустроугарски органи, ако би то аустроугарска влада и покушала да тражи”. Истовремено, српска влада доставила је својим представницима у иностранству циркуларну ноту у којој се каже „да је атентат најоштрије осудила и званична и незванична Србија, али се ипак и поред тога од аустроугарске стране желе створити такви односи који би стајали н супрот добром суседству између две земље. Српска влада одбија да се на српској страни збивају анархистички елементи, истичући да се у Србији то не би никада дозволило”.

Сва ова дешавања пратила је и извесна тензија која се осећала на сваком кораку, а коју су пратиле гласине, често намерно потуране. Тако су 12. јула аустроугарски поданици, пре свих породице дипломатског особља напустиле Београд и склонили се у Земун, јер су наводно добили информацију да ће, као одговор на пребијања Срба у Босни и држање Аустроугарске према Србији, Београђани, увече напасти зграду посланства и извршити линч њених грађана. Наравно, ове гласине су одмах демантоване у српској штампи, укључујући и „Политику”.

Али, и поред свега, мало ко је у Србији тада веровао да ће за само две-три недеље почети велики рат. Ово тим пре што је, до 20. јула (очигледно док су се вршиле припреме за рат и чекало мишљење грофа Тисе) владало извесно затишје, па су се у нашој штампи почеле појављивати и вести да је, можда Аустроугарска и одустала од својих захтева. Живело се, судећи по новинским вестима нормално, београдске кафане биле су пуне људи, а у свим деловима Србије трајала је агитација пред предстојеће изборе. Београђане је, тих дана узнемирила и једна смрт. Наиме, 10. јула изненада је преминуо Никола Хартвиг, руски посланик у Србији и велики пријатељ српског народа који је током свог посланства много учинио за нашу земљу. Због тога је, на молбу наше владе и сахрањен у Београду, а његовом погребу присуствовао је велики број грађана. Иначе, Хартвиг је умро од срчаног удара и то у згради аустроугарског посланства у Београду, где је дошао да о ситуацији насталој после Сарајевског атентата поразговара са својим колегом амбасадором Гизлом. Да ли су, и у којој мери, информације које је од њега чуо о будућим корацима Аустроугарске према Србији могле утицати на његову смрт, до данас је остало непознато...

-----------------------------------------------------------------------------------------

Извиђачки авион над Београдом

Аустроугарска војска тих дана је, припремајући се за рат на различите начине „извиђала ситуацију” у суседној краљевини, а за те намене користила је и – авијацију. О томе је „Политика”, од 06. јула (23 јуна), пренела следећу вест: „Јутрос око пет и по часова појавио се поново аероплан над Београдом, на висини од хиљаду метара. Аероплан је долазио од Земуна и задржао се над Београдом десет минута, па је затим одлетео у правцу Вишњице, на аустроугарску страну.”