Куда иде цивилни сектор

Цивилно друштво у Србији је дезорганизовано, неодрживо, аномично и често анемично – оцена је Зорана Гавриловића из Бироа за друштвена истраживања. Ову оцену поткрепио је тиме што цивилно друштво не прави своју стратегију, већ то ради држава, а истраживања показују и да су се невладине организације професионализовале и да су више окренуте донаторима, што их удаљава од грађана. Пасивизација, ускоспецијализација и комуникација саопштењима показују да цивилни сектор има проблем, рекао је он. Социолог Срећко Михаиловић био је строжи у оцени, када је на скупу „Цивилно друштво у одбрани демократских вредности”, у организацији Фондације Центар за демократију и Фондације „Фридрих Еберт”, рекао да цивилно друштво у Србији постоји у траговима и да његову част можда брани пет-шест организација.

Шта се заиста догодило с невладиним организацијама? За многе су оне деведесетих година прошлог века биле веома агресивне, па су неке зарадиле етикету да су страни плаћеници. За четврт века невладине организације много су се промениле, на разне начине. Политичка оштрица из деведесетих година отупела је после смене власти а усахнуле су и финансије из иностранства. Онда су оивичене законом, отворена је Владина Канцеларија за цивилно друштво, и цивилни сектор се окренуо пројектима и донаторима. То није ни чудно јер тренутно има око 21.000 НВО, у којима је запослено око 4.500 људи.

Трагајући за својим идентитетом, цивилни сектор се професионализовао, а због пореске политике окренуо се државним фондовима, за које се каже да су нетранспарентни. Због тога се цивилном сектору замера да га организује држава, уместо да он буде њен највећи критичар. Али, у годинама незапослености и немаштине, не може им се много ни замерити ако је ухлебљење, па тек онда политика, њихов циљ. Отуда вероватно и окренутост Канцеларији, што може довести, како се чуло на скупу, до тога да цивилно друштво потпуно занемари своју критичку улогу у друштву и постане нешто слично некадашњем Социјалистичком савезу радног народа.

Михаиловић каже да се чак и медији јављају као активнији актери и подсећа колико је улога НВО била важна у окупљању ДОС-а и стварању опозиције: „Они су дали прву идеју”. Он сматра да се цивилно друштво деполитизовало, на шта нема право.

После година активизма и проблема с државом, цивилни сектор је кренуо у професионализацију и због донатора и због тога што се све теже долази до новца. Шта им је друго и преостало. Можда је Миљенко Дерета из Грађанских иницијатива дао најбољу оцену цивилног друштва кад је рекао да код нас не функционишу институције а то се очекује од слободно окупљених грађана.

И Владе Сатарић из „Амитија” сматра да се од цивилног сектора превише очекује – да буде и против државе и против опозиције и да едукује друштво.

Иако идеали постоје, мада теме бирају донатори, изгледа да су највећи проблеми цивилног сектора деполитизација и страх да неће моћи да се супротстави држави и одбрани демократске вредности, што је његова улога. Од цивилног сектора се очекује да указује на грешке и предлаже решења и да коригује власт, нарочито ако је опозиција слаба. Иако су неки челни људи цивилног сектора можда прокажени а неки истрошени, цивилном сектору баш слаба опозиција отвара простор за деловање. Цивилни сектор и поред многих проблема има добре кадрове и то би држава могла да искористи, што у последње време и чини. Да ли ће то бити добро или лоше за цивилни сектор, видећемо.